Sedam u auto, sa vec velikom dozom pritiska na cmarni kolutic, ali nadam se da ovih 5 minuta moja vremenom naucena creva mogu sa lakocom da izdrze. ali, ne lezi vraze! Stomak burgija kao Energoprojekt mesalica, creva se zanose levo-desno, i ja shvatam da ova borba nece biti ni malo laka...
Semafor 1: stajem, i sekunde mi prolaze kao sati, a ispred mene Tamic iz 76-te godine, naravno na upaljeno zeleno svetlo na tenane se pali, jer je majstor stedio naftu na semaforu. nekako obilazim ovu prepreku, i ulazim u uske ulice svog nabijenog naselja. kad ono... Auto Skola "pun gas" pa stisni ga kad je pun, majke mu ga svalim!! prvo levi zmigavac, pa desni, pa stop svetla se pale...ja dajem levi i krecem u brz manevar, ali njente direktore, sto kazu, sa druge strane cigan ide sa oni triciklom, sa onom korpom napred za smece, pardon, za sekundarne sirovine. ajde rodjace, brze malo, ne razume on moju muku, zvizduce nesto, verovatno Djurdjevdan, ili Ciganin sam al' najlepsi, i polako prolazi, i ubija jos nekih 20ak sekundi moje vecnosti. prolazim i tu prepreku i ulazim konacno u svoju ulicu sirine istog tog mog creva koje je dupke puno, i ne znam kako se do sad nije istovarilo po sedistu, taman da imam sta poslepodne da radim, i ovako sam se ulenjio. kad ono...zena... sta sve zene mogu, pa to ne mozemo ni zamisliti... izvodi ozbiljan manevar isparkiravanja na prostoru od 15 kvadratnih metara... ali ne lezi vraze opet, prvo levo, pa desno, pa gleda, pa se auto ugasi, jbg Corsa benzinac, pa ponovo nazad pa napred... ja sviram bespomocno, a ona verovatno naviknuta na slican prizor sviranja, ne obraca paznju na mene... nokti mi vec uveliko zabijeni u volan... grebem kao macak, sviram ponovo, ona nesto mase rukom, nemam snage ni da joj odgovorim, to moze biti fatalna greska... nekako i to prolazim, i poslednji nivo...parkiranje auta... kad ono.. nema mesta pred mojom zgradom... kao sto je bilo i ocekivano. odlazim pred drugu, kad ono mesto sirine mog auta i jos po santimetar sa svake strane... osmeljujem se i na taj potez, iako znam da mi mozak u ovoj situaciji ne radi kako bi trebao, i da ce me cale staviti u top ako primeti recku preko vrata... ali nekako sam i to izveo, izvlacim se iz kola, prvo dobro izdahnuvsi vazudh da mogu da se izvucem i time creva napnuo do maksimuma... zmureci ulazim u zgradu, a zaboravih napomenuti da zivim na sestom spratu...a lift se vuce kao ker sa vasara...prvi, drugi,...polako se tresem, ali nada ne umire jos... peti, sesti...izlecem, otkljucavam vrata, u jakni patikama i torbom na ledjima sedam na solju, i jednostavno ne mogu da verujem da je svemu kraj... i dalje zmurim, ali se smesak pravi polako...sve veci i veci...
i onda nesto razmisljam, ma nije bilo tako strasno, stigao bi da sam jos koji minut duze morao....aha...drugi put cemo da vidimo...
Hvala ti Boze i visa silo, samo toliko!