Treba gledati dublje, drugacijim ocima. Treba videti sitno, ono najsitnije. Treba istraziti ono neistrazeno, jer u tome se krije lepota. Lepota se krije u malim stvarima koje isprva ne vidimo, ne zapazimo. Tek ako se gleda duze, pazljivije, videce se na nekim mestima na kojima se nismo setili da pogledamo. Neke se ‘pak stvari ne mogu videti ocima, one se osecaju. A za neke stvari treba strpljenja, jos nije doslo vreme za njih.
Evo, na vrhovima planina pada sneg, blistav I nezan, kao da je reljef zakitilo srebro. U sumama se grane njisu pod snagom vetra severca I sustanje lisca odvlaci paznju. Sve je tako tajno. Srce ti brze, snaznije kuca, cini ti se da se cuje snaznije od saputanja drveca. U daljini se cuje urlik. Snazan I mocan zov vukova koji zatresa zemlju. Osetis uznemirenost, neka nevidljiva sila te vuce ka njima. Vidis ih u daljini kako trce, snazni I gipki, u susret vetru – niko im nista ne moze. U crnom prelepom krznu vukova pucketa elektricitet. Oci im sijaju tako jako, da se mogu videti I sa mesta gde stojis, oci boje rubina. Zeleo bi da si sada sa njima, da trcis snazno, boreci se protiv vetra, ali ne mozes. Noge nece da slusaju. Mozes samo zadivljeno da gledas zaustavljajuci dah.
Na istoku rudi zora. Ruzicasa I bledo zuta boja saraju nebom. Nezne pande grickaju koru bambusa. Iznad njihovih glava cuje se krestavo pricanje papagaja. Tamo je vazduh svez I ostak, pecka ti pluca. Jutra su hladna I rosa se zadrzava na zemlji, kao da je na zelenu travu neko nanizao niske bisere.
Na zapadu zalazi vatreno sunce u svoj svojoj sarenolikosti. Na nebu gori vatra. Nijagarini vodopadi spustaju se u belim penusavim slapovima, susteci tako glasno kao da hoce da u tvoje usi zauvek utisnu secanje na sebe. Oko njih se podize magla, tako gusta kao da zeli da svojom velicinom zakloni ovaj zapanjujuc prizor od nezeljenih ociju. Tu se protezu I velike sume koje su nekada bile domovi indijancima. Te sume su nekada bile sklonista drevnim narodima. Veruje se da je u nekoj od tih prasuma sakriven drevni grad El Dorado – grad napravljen od zlato. Reke zapada krile su u sebi mnogo tajni. One su bile I “cuvari” zlata. Tu je I Grand kanjon koji svojim izgdelom I velicinom mami zadivljene uzdahe.
Na severu je ‘pak hladno. Tu ima malo gradova. Ljudi uglavnom zive u kucicama od leda po kojima se prelivaju slabi, hladni zraci sunca. Snazni eskimski psi, deo su svakodnevnice. Na severu dokle god tvoj pogled doseze, sve je belo, sve je okovano ledom. Irvasi, snaznih rogova I sirokih pleca, zive u tom hladnom predelu. Beli medvedi snaznih zuba I toplog krzna neumorno love ribu koja zivi u vodama severa. Gleceri se cakle kao dijamanti. Podsecaju na planine zarobljene snegom koje izranjaju duboko ispod vode. Tu je takodje polarna svetlost. Nijedno zlato se ne moze usporediti sa njom. Sve te boje koje se prelivaju kroz vazduh, bacajuci svetlost na sneg, ispod zvezdanog neba. Za to je vredno trpeti hladnocu severa.
U okeanim ima dosta cuda I zanimljivosti. Raznovrstan biljni I zivotinjski svet koji zivi pod vodom, jos neistrazen do kraja, mami istrazivace. Sareni korali I morske zvezde krase njihove dubine. Sareni kamencici krase dno okeana. Iz njega poticu skoljke spiralnih oblika koje su ljudi ranije koristili kao rogove ciji se zvuk cuo nadaleko. U okeanima zive skoljke koje u sebi skrivaju prelepe bisere – neprocenjivo blago. U okeanima zive ajkule, ti snazni I opasni lovci. Tamo zive I kitovi – najveca I najsnaznija bica na zemlji. Tu su I delfini koji plivace u moreplovce stite od opasnosti.
U vazduhu se cuje krik kondora, gospodara visina. Kada se pogleda gore, u plavo nebo, ima se sta videti. Oblaci, meki I cisto beli, plove nebom. Njih krasi sarena duga. Veruje se da ona spaja svojem kracima dve osobe koje trebaju biti zajedno.
Toliko toga lepog ima na ovom svetu, da bi se moglo godinama nabrajati. Vazno je zapaziti lepe stvari I znati uzivati u njima.