Živopisna sorta ljudi koja, protivno prirodnim zakonima, nikako da počne da nestaje sa lica zemlje, nego je, naprotiv, sve glasnija. Kako istorija odmiče, deru se sve jače kako su baš oni ratovali protiv Nemaca, kako su oni PRVI ratovali protiv Nemaca, kako su oni JEDINI ratovali protiv Nemaca, Italijana, Japanaca… uzdajući se u prolaznost ljudske materije i polako izumiranje partizana koji se stvarno jesu borili protiv Nemaca, a i takođe u sposobnost tekuće istorije da nam izbriše pamćenje na stare događaje serviranjem sve novih i novih sranja koja tovari na naše jadne glave, koje zaboravljaju, jer su zaboravljanju sklone.

Ne, ovde jakako ne mislim na deda Stanoja, majora stare jugoslovenske vojske koji je, veran zakletvi koju je položio kralju i otadžbini, ostao u redovima te vojske koja je uspela da ratuje čitavih 12 dana, a onda se pridružio kragujevačkom četničkom odredu i poginuo u leto 1942. tako što je četničkom pukovniku rekao “Kako, bre, da streljam decu, jebem te nesnađenog?!?” a pukovnik mu, brišući mast od gibanice sa brade, stresao metak iz pištolja među oči. Ne govorim o njemu.

Govorim o soju jadnika koji koji su čast prodali za mast (ne misli se nužno na gibanicu, ali može i gibanica) kad je trebalo birati između služenja Nemcima i pomenutog obraza. Lagodnije je služenje, tja, uvek je tako. Pogotovo kad je umotano u oblandu strateškog “čekanja da se nešto veliko desi na bojištu, pa da četnici ulete i reše stvar u našu korist”. Sila koja se iznenadno pojavljuje i rešava stvar, tako nekako. Veliki đeneral Draža Mihajlović, strateg mišje rupe.

Govorim, dakle, o onima koji su ulazili noću u sela sa kamama na gotovs i tražili komuniste. Ali pošto su komunisti, je li tako, bili zauzeti ratovanjem sa Nemcima, nisu bili kod kuće. Pa su četnici, kad su već naoštrili noževe, pročešljavali komunističke kuće i vadili iz kreveta decu i žene pa ih klali na panjevima gde se cepaju drva. Sve to iz puste dosade, čekajući da se nešto desi pa da ulete i razjebu Nemce. Al to nikako da se desi…

Govorim, dakle, o onoj četničkoj trojci koja je upala u to zaječarsko dvorište 1942. da potraži jednu petnaestogodišnju devojčicu da joj presudi na panju jer su provalili da je devojčica učlanjena u SKOJ. Ali je njen otac bio mudar čovek pa se sa ćerkom na vreme sklonio u šumu, spavali su tri dana na travi, dok se četnici nisu umorili od gibanice i rakije pa otišli u sledeće selo da na vratovima petnaestogodišnjih devojčica sprečavaju socijalističku revoluciju.

Govorim, dakle, o onima što, u oktobru ’44, nisu ispalili ni metak za oslobođenje Beograda, već je đeneral Draža uz nemačku pomoć svoj Avalski korpus izvukao čak do Kraljeva, odakle su, kao braća, zajedno, dolinom Morave, zajedno nastavili da se povlače. Istim drumom, na dve strane: ovamo Nemci iz Grčke, grupa armija E, general fon Ler, onamo đeneral. Nisu pucali jedni na druge. A i zašto bi?!

Govorim, na kraju, o onima što su zimu ’44. zimovali na Trebavi, a ustaše i Nemci ih nisu dirali. Za to vreme, partizani su na Sremskom frontu izvodili pokaznu vežbu masovne izgibije za svoju zemlju koju ne damo da nam oslobađaju Rusi sami, nego i mi prilažemo svoju krv na to tlo.

Govorim, najzad, o njihovim naslednicima, koji i danas, 70 godina kasnije, imaju kompleks gubitnika i izdajnika, ali bi da, koristeći se obrtima istorije koji nisu retki na ovim prostorima, iskoriste jačinu glasnih žica i nedostatak elementarnog vaspitanja, pa da nas ubede da su oni PRVI borci protiv fašizma u Evropi. Pa im, kao takvima, jako smetaju partizanski prvoborci ‘41, oni koji su, dakle, u šumu, pod oružje, otišli kad je Vermaht gazio Rusiju i nisu se nikad predavali, koji su gazili sneg do guše i umirali pod vešalima sa visoko podignutim rukama i stisnutim pesnicama tako da su se i Nemci čudili.

Govorim, najzad, o tim jadnicima koji bi da, koristeći današnje, jadne i bedne političke konstelacije među usranim srpskim strankama, izdejstvuju zakon kojim bi bili izjednačeni sa partizanima pa da se ONI dokopaju prvoboračkih legitimacija, da i oni dobiju neki čvarak za zimnicu, da i oni malo budu antifašisti kad već nisu to umeli da budu onda kad je trebalo.

Govorim o doktoru-četničkom potomku koji, u mladenovačkoj banji, te 1994, dočeka tada 73-godišnjeg prvoborca koji je kontuzovan od pada niz stepenice došao da se malo poleči, pa ga onda, primivši ga u nadmoćnu audijenciju (usrani doktori), pita svinjski zatežući očne kapke: “Jelte, a koliko ste pobili naših?”, na šta mu partizanska starina koja je na Igmanu trebila Nemce u zimu 1941, odgovori: “Pa, doktore, ne verujem da sam više nego vi ovde u vašoj bolnici”. Pa onda smrad preobučen u doktora otpusti partizansku starinu kao “izlečenu”, na šta partizan ne kaže ništa, spakuje se i ode iz te ustanove, i samo kaže sinu kad je ulazio u kola: “Lepo je bilo ovde, izlečio sam se, sine”.

Pa kako čovek da vas ne… mrzi? Ne, nećemo da mrzimo; ali, kako čovek da vas ne sažaljeva?
**************************

Ova definicija NIJE napisana za MIZANTROPHY niti bili kakav sličan debilni mrziteljski šampionat. (Stvarno debilna ideja, nedostojna ovog sajta: promovisanje mržnje kao takve. Nije čak ni tema; ovde se propisuje kakav treba da bude metod). Definicija je napisana jednostavno zbog ravnoteže sa jadnicima koji bi da siluju istoriju i naš zdrav razum. Ne dam da me iko jebe u mozak četničkim palamuđenjem o herojstvu pod plaštom kukastog krsta.