http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/slike/2010/03/24/most-slobode-bombardovanje_500x250.jpg

Dan sećanja na NATO bombardovanje, na poginule u istom.

Da li pamtite taj kobni dan, da li mozda neko snosi neke posledice posle istog, sta ste radili kada je pocelo bombardovanje?

Ja sam evo gledao u svojoj sobi sa sestrom neku seriju valjda kasandra je bila, nisam sigura. I samo je moja majka rekla "MILANE, MARIJA GASITE TV" te reci cu pamtiti dok sam ziv. Pisao bih jos, al zurim na poso.

Ja jedino sto se sjecam je dan kada sam presao ovaj most Slobode u NS, presao sam ga sat vremena prije nego sto ce ga gadjati. Mislim, sjecam se ja dosta toga ali nisam zivio u Srbiji, pa ono, nisam imao taj osjecaj k'o vi.

Ja sam imao nekih 8-9 godina tada. Sve što sam znao je da nema škole odjednom i bio sam srećan u prvi mah. Ali onda su mi objasnili zašto.. Prvi put sam se u životu zaista skenjao, a da to nije bilo zato jer mi neko nije kupio čokoladicu ili slično. Dosta dana smo bili u podrumu gde sam ja sa svojom bakom bio i tešio je i smirivao jer se ona strašno bojala. ar puta smo izlazili na prugu da gledamo PVO kako se trudi da sruši ona govna. Teško jebeno vreme je to bilo, nikad ne želim da se ponovi..

http://www.youtube.com/watch?v=j8hW81mtt6s&feature=related

svih 78 dana sam proveo više pijan nego trezan... kad pogledam unazad, mislim da je to bio jedini način - privremeno kontrolisano poludeti da ne bi trajno izgubio razum... za nekog ko je odrastao u Titovo vreme bombe nad Srbijom su bile paralelni univerzum...

Vi srbijanci ste mekani pa vam je to vrijeme palo tako tesko : )
Znam kad je pocelo bombardovanje, rodice su presle kod nas u bosnu, u svoju povecu vikendicu, i znam koliko su kukale zajedno sa tetkom da je to tamo rat svih ratova, da mi ne znamo kako je to i tako te stvari. Imam malu odbojnost kada se prica o bombardovanju, bas zbog toga.
Imam osjecaj da ce se neko napaliti da me napusava : )

Remac, da li si gledao film Turneja? Ja sam doživeo situaciju sa Džavaharlalom u Srpskoj 1993. s tim što sam ja bio Džavaharlal jer je moj čunkundeda bio tako neuviđavan da izabere prezime koje ne završava na -ić kad je bežao od Turaka...
Neću te napušavati. Prošli ste vi kroz gomilu sranja i to puno duže. Ali znaš kako kaže narod - svakom je njegova muka najteža.

Imao sam 8 i po godina dok je trajalo bombardovanje i dosta toga se sećam. Rekli su da će biti bombardovanje i da se neće ići u školu. Prvo veče smo otišli kod komšija u podrum i moji su se toliko uspaničili to veče, kao da nećemo preživeti noć. To veče su gađali fabriku u mom gradu koju su još kasnije nekoliko puta gađali (da je dokrajče, šta li je već u pitanju).

Elem, ja sam bio potpuno izgubljen, ali ne naročito uplašen, verovatno ne uočavajući ozbiljnost situacije. Danju sam se igrao sa ostalom decom, a kad počnu sirene, kud koji - mili moji. Svi bežimo svojim kućama.

Posle smo počeli da se krijemo u podrumu kod nekih drugih komšija koji su imali ogroman podrum i kod kojih je bilo fantastično zezanje. Ljudi su igrali karte, šalili se, zezali se... Deca u jednoj, a odrasli u drugoj prostoriji. Moj brat je proslavio rođendan u tom podrumu.

Pink je histerično zabavljao mase Grandom (koji je tek stvoren), a na RTS-u reportaže o žrtvama i bombardovanjima. Koji kontrast, jbt. A tek koju sam transferčinu blama doživeo kad su ljude pitali: "Da li ćemo pobediti", a odgovori su usledili: "Pobedićemo, moramo! Dokazali smo da možemo protiv celog sveta".

gledao sam : )
Ma znam ja da ni rat kod nas nije bio toliko zajeban kada pogledas neke druge ratove, ali valjda mi je takvo osjecanje zato sto je bila prica od strane te moje rodbine "ma rat kod vas u Bosni je nista u poredjenju sa bombardovanjem" pa mi je valjda zato to malo mogu reci smijesno.

bilo je i ovde takvih paničara - moj komšija, gromada od dva metra i 120 kila proveo je dva meseca u podrumu na bensedinima, ja rekoh gore - nije mi bio zort, samo nisam mogao u svojoj glavi da spojim kombinaciju rečenice: Amerika bombarduje Srbiju...
imao sam sreću da živim u delu Srbije koji je nevažan i samoj Srbiji, verovatno je i to doprinelo, kod nas je pala samo jedna bomba i to u skoro nenaseljenom delu...

Ja imao isto tako osam godina i ono svako veče sam isto išao da gledam PVO kako gađa avijaciju. Ljudi su ono bili baš skenjani, jedan ciga stalno osvetljavao nebo sa baterijskom a ovi popizdeli i polomili je jer su mislili da će tako avijacija da nas spiči kao da je signalizirao...

Ја само памтим да смо нас три породице спавали у једном подруму, а да се слобода од школе искоришћавала за штекање по кукурзним пољима и пурњање.

JEsu govna ti ameri da su govna! u stavri ne ameri nego jebeni PAPA

12 дина јбте! 12

Vreme leti...

12 godina od kako pušim pljuge i alkoholičarim jbte! DVANAES! i to sve zbog Nato agresije...UA!

Između ostalog sećam se kako sam gledao kako omladina iz ulice moje bake u piše parole, ta slika mi je ostala u sećanju.

KLINTONE SRBIJA NIJE MONIKA!!! ova parola mi je ostala u sećanju i često sam je ponavljao tada.

ljudi iz moje zgrade su se krili u garažama koje su ispod zgrade. 50-ak ljudi. zezanje, piće, fudbal, basketica. tako 3 meseca. vranje nisu mnogo gađali, okolna sela da. plakao sam samo jednom, kad mi ćale otiš'o na kosovo. kad se vratio ono metalno, one informacije oko vrata što se nosi , sam nosio mesecima kasnije. to je bila moda tad .

EPSKI
http://www.youtube.com/watch?v=ZvYGpwbM0Fw

уууу, знам ово! епик!

Kragujevac su gadjali samo par puta(mislim 3 ili 4). Zastavu, koja je na 500 metara od moje kuce, su gadjali dva puta dok sam bio kod babe, a kasarnu koja je na 400 metara od babe su gadjali kad sam bio kod kuce.

Ali kod nas nije bilo nista strasno, poginuo je samo neki deda kojeg je ubio geler, Bog da mu dusu prosti.

Svi oko mene su bili super raspolozeni, fudbal, druzenje, bleja... Mada sam ja bio strasno skenjan i plasio sam se. Najvise me je ubijala pomisao da cu da umrem nevin. Hteo sam da ako bombardovanje potraje 100 dana da jednoj ribi iz babine ulice ponudim pakt da se zajedno razdevicimo, kad ono medjutim.

Izađem da se igram sa društvom, a onda sirene. Niko od nas ih ne jebe ni 2%. A onda naše majke iskoče na prozore i jebu nam sve po spisku što ne ulazimo.
Trenutak koji pamtim je kada su gađali Gučevo. Bio sam u kući, gledao tv sa kevom. Ćale je bio sa bratom u selu. Kada su pogodili, cela kuća se zatresla, bilo je kao zemljotres. Zavese i gomila stvari sa stola i ormara su popadale. Tada sam shvatio šta su bombe, kada se toliko osetilo na tolikoj udaljenosti.
Nekada, tokom jake grmljavine, setim se tih trenutaka.

mi se na brdu u selu opijali nekoliko dana, štaš, udri brigu na veselje, gledali kako barutana odlazi u vazduh, kasarna u Ćupriji, prdajnik na Crnom Vrhu...milina

Стефи, зајеби сад НАТО, не живи се од прошлости, веруј ми знам, ја студирам прошлост. Него, шта ћемо ми за емо цаве брате. Све сам старији, све више стреса, пролази ми време, умрећу а емо цаву нијесам јебавао. Ти знаш да су мени емо цаве ултимативна жеља. Ајд гледај да средиш.

http://img189.imageshack.us/i/aerodrom1.jpg/

E pocetak sam docekao sa svojima kuci imao sam dojavu da ce biti bombardavanja, kako ne bih kad pola familije radi na aerodromu Batajnica.
Bilo je veselo s'obzirom da su od moguca 74 dana ili kolko vec, nisu bombardovali samo dva dana i to zahvaljujuci onom liku Cernomirdinu.
Za to vreme bombardovanja bili smo kuci iako je aerodrom udaljen od kuce nekih 500m a bombe su padale i u krugu od 1km.Vreme sam prvodio uglavnom pikajuci basket i krijuci se da pusim pljuge,kako matorci nebi smarali....
Nezaboravan je bio taj duh patriotizma kad smo se sakupili sve komsije i skupili kes i ko sta imao od hrane i odneli jednoj jedinici koja je pokusavala da cuva nase nebo.Jedan od vojnika kad je video prase,salatu,kiflice,kolace tj punu ladu karavan hrane,jadnicak poceo da place a ostatak se odusevio pivu.
Ni humor nije izostao: komsijina bakuta Danica bog da joj dusu prosti, je redovno govorila "opet ona svirena" i "betonacija" nasta smo umirali.Cale i stric su bili nasi heroji u kuci,stric kao jedan od komandujucih u tadasnjem generalstabu bas za PVO, a cale je radio neke delove za rakete koji su povecavali domet.

Stvarno se osetio udar kada su gađali generalštab u Glavnoj u Zemunu, ćaleta zamalo da strefi srčka jer je on bio na Poljoprivrednom jedini profa u tom trenutku...

Jbt, naježim se na skoro svakom postu...
Ali onaj avion što smo oborili, toliko su forsirali priču da sam imao osećaj da smo ga razvalili kao Burzum emo cavu :)

Još ne mogu da gledam snimke.. naježim se i plače mi se..

ja sam bio u Prištini...kod drugarice na gajbi jer je čula da će biti bombardovanje a nije smela sama da bude...nisam samo ja, bilo nas oko 10, što muških, što ženskih.....kad su pale prve bombe nije mi bilo prijatno..al posle pola sata-sat krenemo kroz grad.....da vidimo šta se dešava, a dešavalo se svašta... neke dve ribe trpale cipele u one platnene čakove ko da im je za lek, neki tip slomio izlog i uzimao satove, neka dvojica opljačkali apoteku...jedan dečko me oduševio, ušao u razvaljenu ranju uzeo farmerke, patike i jaknu i izašao...i tako...

sutradan bezvlašće, anarhija u najgorem obliku...da ne opisujem....posle 3 dana padnu bombe na poštu, i sjebu celu ulicu pored pošte... od drugaricinog stana 300 metara...onda sam otišao u rov...

Iskreno,Kikindu nisu mnogo ni gađali,jedino sam se usro kad su gađali prugu na nekih 200 metara od babine kuće,ali je sve bilo ok.Ovako inače,kao detetu od 9 godina,najbitnije mi je bilo što nema škole pa mogu da igram žmurke po ceo dan,nisam shvatao ozbiljnost svega toga,i dobro je što nisam.

Упадам у ову екипу која је у то време ишла у основну, па немам шта више да додајем, већина је објаснила како је то изгледало...

У сваком случају, оно чега се сећам још је бомбардовање Алексинца, односно Алексиначке касарне, коју су генијални амерички пилоти случајно омашили за пола километара, па су сравнили једну седмоспратницу и пола једне улице са земљом. То је, ваздушном линијом, можда неких 300 до 400 метара од моје куће.

Оно чега се сећам најбоље те вечери кад је трајало бомбардовање Алексинца, је како се будим у пола ноћи, покривен преко главе ћебетом кева поред мене, и која изговара "Оче наш" изнова и изнова и изнова...

Ja sam devedesedmo, ničega se ne sećam, moji su me srali u mozak kako je Kineska ambasada izgorela u požaru, bilo mi kasnije (sa devet godina) mnogo glupo što mi lepo nisu rekli, baš kao što me nisu pustili u školu sa pet godina jer su mislili da će me deca zajebavati (da, mogao sam da idem u školu sa pet godina).

Ja sam isto ova osnovna škola grupa - al' dodajem ukenjao sam se kad su rekli biće rat. Mislio sam doći će vojska da nas sve pobije ko Nemci. Čak sam se sa drugaricom molio pred ikonom.

Ja sam imao nekih 5-6 godina i sećam se da sam sa svojima otiš'o iz Kragujevca u Rekovac, varoš nekih 30-ak kilometara od Kragujevca i da je pala samo jedna bomba blizu, valjda u selu pored i sem toga ništa drugo bitnije se nije desilo.

ЖИВЕО НАТОООО!!!!

E ovako ja cu da ispisem kako je bombardovanje uticalo, malo dugacko, ali koga ne zanima ne mora da cita, ali zanimljivo je.

U ovoj kuci gde trenutno zivim uselio sam se 98 godine, sa svojom porodicom otac, majka i sestra. Kada je pocelo bombardovanje 99 godine u sobi sam bio sa sestrom gledao sam tv, tacnije seriju mislim da je bila esmeralda ili kasandra ne mogu da se setim. Ali pre toga komsija moj, tj drug je 2 nedelje pre bombradovanja dosao kod nas i rekao meni i sestri "Bombardovanje pocinje za 2 nedelje" te reci sam upamtio dobro, pamticu ih dok sam ziv. Kasnije se tako i ispostavilo, dok sam bio u sobi odjednom cujem glas, "Milane, Marija gasite tv" takodje te reci su mi ostale duboko u secanju, nmg nikako da ih izbrisem. To se desilo oko 19:30 ako se ne varam ili 19:45. Posto je otac bio na poslu. Majka je nas dvoje zgrabila i odvela kod komsije, pozvonila.. Komsije su izasle ona je uplakana bukvalno rekla "Pocinje bombardovanje" Komsija je reko "Daj bre sta ti je, smiri se, kakvo bombardovanje, sta pricas? Posle ubedjivanja koje je trajalo oko 5 min. Okrecemo se, krecemo ka kapiji, u tom trenutku nailaze druge komsije i kazu "Gotovo je" I tad su ozbiljno shvatili. Otisli smo u podrumu. Ta porodica koja je dosla njihova cerka se posle 10ak minuta u podrumu onesvestila. Taj prizor isto ne mogu da zaboravim. Ujedno u tom podrumu smo bili oko 6-7 porodica svi iz komsiluka. Ja sam u tom trenutku zaplakao jer mog oca nije bilo a vec je bilo mozda proslo sat vremena. Kasnije kad je doso, sve je bilo drugacije, osecao sam se sigurnijim. Posle price odlucili smo da krenemo svi ka jednoj planini, na istoj jedan kosmija ima vikendicu. Posli smo, put je bio dug, a vec je bilo kasno pola 11.. Dok smo putovali (zadremam na trenutak i kroz glavu su mi prolazile scene ratnih filmova) I cimnem se i uvek probudim. Kada smo sitgli na toj planini koja je udaljena od moje kuce oko 100km, smestili smo se, bila je jedna kuca, stara imala je 3 sobe, a tu su trebale da se smeste 4 porodice.
U sobi u kojoj smo mi bili bila je jedina sa tv-om, smestili smo se nas 4 u jednom krevetu. Ja sam zadremao, spavao sam a cujem sta se sve desava.. Na tv je bio ratni film, domaci neki.. I cujem kroz san kako pricaju lete granate i u sred noci sam se probudio gola voda sam bio preznojen.. Tako je proso prvi dan a o ostalim da ne pricam. 4 lokacije smo promenili tokom bombardovanja. Imao sam velike, velike traume.. kad cujem sirene bukvalno sam se tresao i dobijao temperaturu, preterano me je bilo strah, i ako sam bio "mali" znao sam o cemu se radi.
I da napisem o poslednjem danu bombardovanja. (ujedno sve kosmije su dobile ratni poziv, jedino moj otac nije dobio, ujedno su neki dosli i ranjeni, a pricali su nama kako je na poslu i strazari i zato nisu sa nama, bilo je puno suza)
Bio sam kod bake i deke, te nedelje se pricalo da ce prestati bombardovanje, igrao sam se na ulici sa jednim likom, zvao se Vladimir, od tada ga nisam video, zaboravio sam decka. Dakle tih 2-3 meseca smo bili non-stop zajedno, ujedno on je bio izbeglica. Kasnije se odselio negde, ne znam ni ja gde otiso bez pozdrava :(.
Da nastavim.
Bilo je popodne igrali smo se, cule su se sirene. Majka tog decaka u kuci je pocela da vristi i rekla je "Vladimire gotovo je, gotovo" on je otrcao svojoj kuci ja svojoj. Bio je to najsrecniji dan moje klinacke mladosti. Kada smo dosli kuci gde zivim, komsija je rekao da pravi zabavu veselje za celu ulicu, zakleo se. Posle par dana je umro, sve se promenilo, nismo imali zelju za slavljem.
Ovo je najkrace sto sam mogo da ispisem ima mnogo toga, mogo bih knjigu da napisem. Aj pozdrav!

Мени је пао гелер у двориште кад су бомбардовали касарну у мом граду. То је био најупечатљивији догађај за мене, а и не сећам се много тога јер сам исто био клинац..

Doteru koji ti je kurac?

Брате, ја сам био убеђен да ти имаш једно 30-35 године ахахахаа :))

Сереш? :))

Кеве ми. :))

Сес брате, ти си баш био погођен бомбардовањем, први пут чујем за неко клинца да је то овако доживео. Ми смо ладили јајца углавном...

Мени је само једна ствар остала заиста у сећању. Неколико дана након бомбардовања дошли они што одводе мушке на ратиште. Ћале и видо и каза ми: "Сине, ајде са мном." Пођох ја са њим и отворисмо им врата. Пита онај што одводи људе у рат: "Де си комшо! Ош ти пишемо да ниси ту?". Мој ћале погледа мене и насмеја се: "Објасни њему да нисам био ту. Пиши да долазим."
Толико о томе.

Појма нисам имао да одајем такав утисак... :)

Сећам се и ове песме, њом су спемовали РТС непрестано.

http://www.youtube.com/watch?v=Hi4vCxexofg

Au, sunce ti, šta ti je potiskivanje sećanja. Prve večeri, par sati pre nego što je prva bomba pala sam se našao sam u svojoj sobi. Uzeo sam uzeo ikonu Bogorodice i počeo da se molim i plačem da to ne rade. Auuu, sad vratih film i skroz se izbedačih. :(

Elem, hoćete li da čujete jednu ZAISTA zastrašujuću priču?

Majka mi je pričala o nekoj njenoj drugarici, koleginici, šta li je, o jednoj situaciji... Naime, u vreme bombardovanja, sin od te njene drugarice je uključio da se snima na VHS-u neki film i otišao da spava. Ujutru ustaje i vidi umesto programa smetnje. Vrati on na početak i proveri - film je snimljen.

Međutim, sada sledi zastrašujući deo. Čuje on da je RTS tu noć bombardovan, a upravo film što je snimao je išao na RTS-u. I on premota posle filma i trebao je da ide dnevnik, međutim - nastanu smetnje. Slike nema, ali se zvuk čuje. Čuje se eksplozija, vrištanje, kukanje tih jadnih ljudi i tako skoro sat vremena! :(

Ta žena sad nema pojma gde je sad ta kaseta, a ni njen sin, on misli da je možda i presnimio, ko zna.

Imate li neki komentar na ovo?

Јеботе, кад само чујем ово "Волимо те отаџбино наша, одма' се сетим подрума у кући јеботе...

У јеботе...

Зајебано Пекки...

Ma ja sam sve i svasta doziveo te 99 godine. I zakleo sam se nikad u prokletu ameriku, fancusku, i britaniju i NEMACKU ne idem (naravno ukoliko mi se ukaze prilika).

Evo da kazem od moje kuce jedno 3-4 km je bila vojna baza svakog dana je bila bombardovana, tokom veceri izadjemo, gledmao kako lete rakete, avioni, pecurke kako se prave, bespilotne letelice kako lete.. Prvi dan kad sam ja doso kuci prozori su bili sve razbijeni, izbijeni iz futera , ulazna vrata razbijena skroz kao da neko palicom udarao. Stravicno je bilo sad kad se setim najezim se sve dodje mi da zaplacem bukvalno i ako je proslo 12 godina. Ti avioni, bombe, detonacije, sirene, ubijeni, ranjeni...

Vratio si me bukvalno u 99 ovim linkom. Non stop je bila na rts-u.. Bila je jos jedna pesma trenutno ne mogu da se setim kako bese, non stop su je pustali... Ako se neko seti, neka postuje....

Ja sam imao tu cast da mi za 18. rodjendan prangijaju Prage i Boforsi, vatromet samo takav. Iako zvuci glupo, ziveo sam kao kralj tih 78 dana, dilovao sam pljuge, nisam oskudevao ni u cemu, a i nisam se treznio dok ne rekose "Dosta je". Zao mi je samo mladjeg burazera, imao je 5 godina tada i navukao je veliki strah od sirena.

Jeste zastrašujauće, ali nije tačno.
Da je tačno, bilo bi još negde. Znao bi neko za to.
Ali što se tiče tehničkih detalja, kaseta traje 3.5 sata. Ako je film 2 sata, ostaje tih sat vremena za snimak.

Uostalom, 6 miliona srba, ko zna koliko ljudi je gledalo program u to vreme, neko je morao da čuje.
Myth BUSTED!

Sećam se i jedne smešne situacije. Pošto jedno veče moji nisu hteli da idu u prethodno pomenuti podrum gde su se svi zezali, ja sam se naljutio i ostao napolju. Moji su zatvorili vrata i stajao sam 10 sekundi napolju. Samo kad sam čuo sirenu, potrčao sam u kuću koliko me noge nose, a moji su hteli da umru od smeha. :)

EDIT: Stefane, misliš da nisu?