Kako bih vam rekao a da ne ispadnem sisa...
pročitao sam je jedno 20 puta, par puta sam zamalo pustio suzu na neke delove...par puta sam i pusti suzu....
zanima me koliko vas je pročitalo ovu knjigu.... ili neku drugu knjigu koja je ostavila jak utisak....
i zanima me da li bi bilo glupo da vam lepo iskucam dnevno po jedan deo knjige, nije dugačka, nekih 150 strana, stranu ili poglavlje dnevno...mene ne mrzi...
ako je glupo, loknite je....
ae kucaj to, volimo mi knjige, mene je ubila Brodolom od Tagore, čovek ni kriv ni dužan, a pati jbg.
Никад чуо за књигу, чија је? Ако те већ не мрзи, може.
Jel ima film neki o tome?
stvarno?...Danko Popović..
knjigu priča domaćin šumadijski Milutin..učesnik prvog svetskog rata...iz zatvora...uapsili ga komunisti zbog žita...koje nije imao...
dakle od prvog svetskog, cera, kolubare, albanije, soluna, bosne, oslobođenja južnih slovena do četnika, partizana i žita...al iz njegovog ugla, domaćinskog...da ne kažem seljačkog...
nema film...
Слична таква ти је књига: Аризани, од Ивана Ивановића(не водитеља, наравно). Није предугачка, прочитај, ако те не мрзи, и ако већ ниси :) Фино звучи, мада тешко, ал' опет, која домаћа књига и филм нису тешки?
teško skroz...al to ti je život, to ti je Srbija...
ajd bacaj ti to, da se to pročita, ne zvuči to loše
Neki petokolonaši! :)
Iskucaj, samo nemoj na sre' zapleta da ti postane mrsko pa da batališ! :)
Svaka čast za volju!aj, počeću prvu priču danas, napisana kao masa priča, koje su povezane, slede jedna drugu, pa ako smara neću više....
samo da se ubacim... knjiga sde zove Pečalbari, autor Dragoslav Manić Forski - pisana Lužničkim dijalektom o pravim pečalbarima i njihovoj životnoj muci uz dobru dozu gorkog humora kakav se dobija kad se hleb mesi sa suzama i znojem umesto vode... nikad u životu nisam pročitao nešto što je na mene ostavilo jači utisak, a pročitao sam sve što je došlo do mene... verujte da je toga mnogo bilo...
EDIT: piši javio, prijaće mi sigurno da čitam...
Cenim to,javio
pozdrav
- LASNO JE UBITI PRINCA I JEDNU ŽENU
Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde u zatvoru. Ranije-poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravljaš šta je juče bilo, a sada, ceo život ko na dlanu. Sećam se svega.
Sećam se ko da je juče bilo- zvoni sa svi strana, a ljudi dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanje, nego da se u rat doziva.
Izađem pred štalu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna: Treba da se odmoriš, baldisao si od kopnje, košenje i drugi poslova-jeka je rada, a ovosad, jeka od zvonjave.
Čuješ li ovo Milutine-priđe mi majka. Kvrži prste i vata za reklu, gužva je. Znam kako je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina,-da kažem moja brata-poginula u prošlim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je- što bi se reklo, njen čovek-poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.
Čujem bre-velim joj- nisam gluv.
Pa šta čekaš, vidiš da ljudi odlaze školi. 
Има и филм, човек се ваљда налази у станици полицијској, не сећам се баш, и прича, прича оно што прича и у књизи, само повремено направи паузу и заложи пећ која је поред њега.Ништа посебно, једноставно су хтели да пренесу књигу на екран, али ја остајем при књизи. Пуштали су на ртс-у пар пута чини ми се
- Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona moja majka, stoji sa mericom u rukama pred štalom. E tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama stoji ispred štale i gleda za mnom, a goveda zrikala, dal' od one zvonjave, dal' i stoka nešto predoseća-ne znam.
Znam da mi beše teško. Teško bre, sinovče-kako koji rat a tebi iz štale par volova. A to nije igračka. Volovi su vollovi, znaš šta je seljaku par volova. Taman podigneš volove i ukoškaš, a ono uzme država treba da vuku topove, da vuku komoru, da vuku provijat. Ali treba bre, volovi i da oru, i da vuku žito, i seno, i drva, treba i da i' prodaš, da uzmeš koju paru a ne ovako, da idu džabe. Kažem ti, nije lako ni zbog volova, ovo je treći par volova iz moje štale za tri godine, a oni koje su mobilisali mesec dana ranije znaš kaki su bili- ko upisani. Al' dobro. 
Ja prvi put sad čujem za ovu knigu...ali podržavam tu javioovljevu akciju.
Jebem li ga, meni jedino bilo tužno što je Hašek umro pa nije mogo da završi Švejka, to sam čitao i suze ronio kolko je crnohumorno...
- Odo ja školi a tamo-šta da ti kažem. Učionica puna svršiti ljudi. iskupili se dabome, da nam učiteljkaže šta se ovo događa, zašto opet moramo u rat.
I, kako ne otvoriste vrata, pogušićete se-velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i težina, znoj, oseća se na štalu i obore. Učitelj drži štapić i pokazuje Sarajevo. Čisto se raduje. I fali Mladobosance. Onis u učinili svoje, uzleteli se u nebo kao mučenici. Bacili bombe, kaže, ubili švapskog princa i njegovu ženu.
Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: čuješ li uču kako prezvonja.
Lasno je ubiti princa i jednu ženu, ama rat se ne dobiva ubijanjem prinčeva i žena-mislim se. Interesuje mene šta će sad da bude-misle li ostali Bosanci za tim Mladim Bosancima, oće li dići kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo ni do sad se u mučenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, treba pomoć. Oće li oni uz nas protiv Švaba?-odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci na prazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća, pa je l' tako?
Ako si i Srbim i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim. - Polakote, učo, polako, nemoj tako sve iz jednog vitilja, nismo mi deca- veli Pavle i namiguje na me.
A učitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de žive naša braća Južni Sloveni, ustanak samo to nije planuo.
Iz tvoji usta u božije uši, učo-izađem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a neću da se kavžim sa učiteljem pred narodom.
Idem kući i sve gredom mislim o tim Slovenim. I da l' će da bude ko što uča reče. Teško ti, bre, da te u rat uvlače kako kome prasne ćeš. Uvuku te u nešto što ne razumeš. Bogami. Slušo sam ja i otpre one školce. Dođu preko leta na ferije pa se raspričaju o oslobađanju svi krajeva de žive naša braća- čuješ naša braća, a moja braća izginula zbog neke #naše braće#. Kažem ti, raspričaju se pred opštinom ili crkvom, kako-kad, pa sve ko da će neko da im pokloni ono što bi oni mogli da ištu. Sećam se o Velikoj Gospojini, pred opštinom raspričao se Velibor Rović Onako dugačak, pripio se na jedan kamen pa samo veze.Oslobodili smo Makedoniju, i strau Srbiju, pobedili na Kumanovu i Bragalnici, sad ćemo da se okrenemo našoj braći u Bosni, Ercegovini i u dalmaciji. samo da napišem da čitam, hvala...
- Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci na prazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća, pa je l' tako?
Ako si i Srbim i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.Колико је ово добро, чооовече...
pratim...
- Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono što je on naumio.
Dobro, Velibore, a koliko će to da košta?- javi se Čedolju Petrović, bio onda još živ. Oće li nama od tog posla biti puniji ambari, oćemo li imati više volova i svinja? Oće li nam čeljad biti brojnija i veselija?
Čedoljub star al ume da misli. Koju smo vajdu imali od dojokašnjih ratovanja?-veli.
E ne radi se o vašim ambarima i koševima, štalama i torevima, o ujedinjenju se radi-drzak bogati Velibor, drzak, a nema ga šaka jeda, dugačak ko pritka. I bolesta. Tuberkuloza samo što ga nije načisto pojela, al eto oće i on da određuje sudbinu zemlje i naroda.
Kažem ti, nije nama uča prvi tako govorio. Nije. Slušali smo mi o tome i podosta ranije.
Al' dobro, da se vratimo. - a
Tebi javio niko nije javio da je ova knjiga politički nepodobna?
- Odem kući a nije mi lakše. Muči sumnja, sikiracija. Čisto smešno, seljak si a muči te sumnja zbog neki Slovena i neki ustanaka. Al opet o ratu je reč, o koži s radi, i o glavudži.
Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, što da ne psujem. I kralja i vladu. IGavrila Principa.
Ne greši dušu, Milutine- moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli valjda da je i taj Gavrilo neki velikomučenik i svetac.
Spremi mi belu torbu- kažem ženi-dvoje lanenih gaća, dvoje čarape, ko i dosad kad sam polazio u ratove. A žao mi žene- ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila a nijedno se nije održalo.
Majka mi pevca ispekla, po običaju, ko da ću na svadbu a tri dana sam kosio na sirćetu i perjubelog luka- al ajd taki je običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi - Obučem nove gaće, suknene, a žao mi. Poslednje su-dvoje sam pocepao u prošlim ratovima. Gunj neću da oblačim, nov je, crkveni, stajaći, zašto da ga satirem u rovovima. A žena ko žena, ne žali ga, kaže:
- Milutune, može se desiti da ne daj bože pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek.
Baš zato ga i ne nosim, zato što mogu da poginem, kažem ženi. Računam ako poginem neko će za taj gunj kositi i žito vezati- ali njoj ne vredi govoriti, naumila pa se ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu- sve novo i najlepše trpa na me.
Nemoj ženo preterivati-kažem joj-samo dvoje gaća i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mu ni kožne čakšire pomoći. - al ajd taki je običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polaziMilutune, može se desiti da ne daj bože pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek.
Ovo je tatko! Ko je pisac knjige?
svaka istina je politički nepodobna...
- Sinovče, da ti sebi ne naudiš što se družiš sa mnom, znaš kako je.
E pa dobro ako je tako, ako je ko što veliš, idemo dalje....
Rukujem se sa majkom i ženom. Udarim sokakom u selo.
Na sve strane odleže dernjava. Kad se pre izopijaše toliki ljudi? Zašto pevaju i plaše golubove, šta se sad junače, rano je.
Uroševića kafana, prepuna. Pije se s nogu. Sve plaćaju Uroševići. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najviše i psuju i prete Švabi-nije im teško, oni su oduvek najviše pesama znali i pevali, a mnoge su i sami sročili, već su i o Apisu i o Gavrilu sročili-oni će da pevaju, drugi će da ginu. - a
Ozbiljno. Ja sam slušala Natašu Kandić da proklinje ratno-huškaču politiku koja je reklamirana ovim delom.
Inače meni je najbolja rečenica iz knjige
A njega ujutro, dabome, odnesoše ribama :) 
Свиђа ми се ово до сада, хвала Јавио, само цепај.
- Ajde, Milutine, da pijemo i da pevamo- Pero Urošević uze čašu i naliva mi rakiju-zeman je zemlja da se brani.
Ajte vi Uroševićo sa mnom da ratujemo. Meni je ovo treći rat a tebi Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi-kažem-
Zna to i on dobro, nego neće Uroševići belu torbu da prte. Dva meseca oni pod oružjem paradiraju okićeni značakma kao komite, al neće da gaće krvare nego pevanjem i dernjavom pokazuju vlastima kako vole kralja i Srbiju. Taki su bili i u prošlim ratovima. Njini su sinovi i sad po komandama u pozadini, a tuđu decu napijaju da se pijana dernjaju kad bi trebalo da plaču. toliko za dans...:)
Auroro, knjiga je sve, samo ne ratno-huškačka....čovek sve vreme priča da je rat budalaština...
- Ja sam slušala Natašu Kandić da proklinje ratno-huškaču politiku koja je reklamirana ovim delom
E, ako je Nataša rekla... jebo je ko nije...
- aAuroro, knjiga je sve, samo ne ratno-huškačka....čovek sve vreme priča da je rat budalaština...
Znam brate zato sam i zapamtila tu budalaštinu od izjave. Išlo je u paketu sa nekim drugim stvarima...
Javio pročitao sam knjigu ne znam ni ja koliko puta i svaki put ama baš svaki put mi navru suze na oči u nekim delovima. Svaka čast za temu i za volju da odtkucaš knjigu na forumu.
Crni, pa neću moći odjednom da je iskucam..al kontam za 30 dana završiću....svakako visim tu, bar neka korist..:)
Odlična knjiga, nije "debela". Ne sećam se svega, ali Popović je sjajno opisao život seljaka tokom ovih svetskih ratova. Puškom bih terao ove osnovce i srednjoškolce da je pročitaju..
Ја сам ту књигу добрих 10-12 година гледао како подупире кевину саксију која стоји покрај телефона. До данас нисам знао шта је та књига.
- DA SE MI O TURKE NE OGREŠISMO
U četi mi beše student Mladen Jerinić, sin najboljeg gazde u našem kraju, Marka Jerinića. Došo i Beča, dobrovoljno, oće i on da brani Srbiju. Fala mu. Srbija mora da se brani.
Šta će s nama biti do posletka-pitam Mladena, a on me duša naša, vako zagrli. Meni milo, što da krije, milo mi, zgrli me student, mene, običnog seljaka. I priča. Pun je vere i lepote. Srbija je kaže izvršila najveću mobilizaciju koju je ikada jedna zemlja izvršila u svojoj istoriji . I sve on tako. A ja gledam pa mi ga šisto žao. Nekako mi nije za vojnika. Slabačak i suvonjav, nije da kežeš neka koska.
Ništa se ti Militune ne sekiraj. Gavrilo Princip je pucnjem u Sarajevu otvorio vrata novoj istoriji. Nisu u Sarajevu poginuli samo jedan princ i jedna žena. Austrija je tamo pala, videćeš kad ustanu Česi i Slovaci, pa naša braća Slovenci i Hrvati, Slavonci , Dalmatinci i Bosanci. Kad se to digne ode Austrija bogu na istinu.
Dobro Mladene, kažem mu, dobro ako će i Slovenci i Slavonci i Dalmatinci i Bosanci, u redu ako je tako dogovoreno.
Austrija ti je, veli, Milutine njima ko što je nama bila Turska, moraju je rušiti, šta će drugo...
Vidim da i on veruje u te ustanke. Poverujem i ja. Valjda će svako svoju Tursku da ruši.Odobri me Mladen.
E pa dobro, idemo dalje. - Dobismo ti mi tu bitku na Ceru, osvojismo položaje po Mačvi. Nastupamo u one krajeve iz kojih smo bili odstupili.
Da bog sačuva. U Krivajici-30-tak žena i dece švabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Mačvi i Jadru. Fotografi žalacaju aparatima, slikaju mrtve žene i decu. Treba, kažu, za arhivu državnu i za novine po svetu, da se vidi i da se zna kaka zverstva čne nad srpskom nejači.
Zaustavimo se na jednom đermu. Tu i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.
Je li, baba-pita Vasilije-jesu li opasne Švabe?
Nisu Švabe opasne, sinko-reče baba-opasan je Švaba koji govori naški.
Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje-koji su to ljudi, otkud govore ko mi, Milutine, da l' su to oni Južni Sloveni o kojima nam pričaju oficiri?
Da je Sreće Vasilije, ti bi meni o našim kućama pričo, ti bi o našim sokacima, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio. - Onolike naše otave po livdama,onaka naša stoka, a ti mi o Južnim Slovenima, Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na polžajima, valjda se zna ko je za šta nadležan. Sa mnom razgovaraj o oranju i setvi, i o rogatoj stoci.Sve nekako gledam da se klonim od Vasilija al on trapulja za mnom i ljuti se. Sanćim što mi nastupamo. Da ne nstupamo ne bismo gledali ovo grozotupokazuje na kuće spaljene, na zgarišta, na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, biće domaćin, ko da je izašao vako da dočeka goste, lepo obučen starac-visi, obešen, da bog prosti, čisto smešan.
E pa mi moramo da nastupamo, Vasilije, mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tuđu-okrećem ja glavu da ne gledam one jade, čeljad pobijenu i povešanu oko spaljenih kuća. Svud si to mogao videti po mačvi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oči gledam.
Vidiš li ti Milutine da ovi ni kalemljeno voće ne poštuju, vidiš da vešaju i o pitome kruške i jabuke. Iskrlještio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorišta pored koji prolazimo, ko da je, bože mi oprosti, važno da l' vešaju o pitomo il o divlje drveće. - Gledaj Vasilije preda se, ne osvrći se, lakše će ti biti, ne gledaj okolo, vrdaj pogledom malo, nije bog dao čoveku oči da gleda sve što se videti može- ne znam šta bi drugo da mu kažem, nije meni lakše nego njemu, al računam-ako gledam preda se manje ću nesreće videti.
Jeli bre, Milutine-povuče me Vasilije opet za rukav i zaustavi i u oči me zagleda- da se mi o Turke ne ogrešismo?
Ja ga gledam, da nije šenuo-kako mi možemo o Turke, naše stare zlotvore da se ogrešimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kaže, protiv Turaka grdno ratovali al ruku na srce vakog srama i jada od njih ne videsmo. Pokazuje na jedno detence ubijeno, žensko, razgolićeno, da bog prosti, na jednoj mu nožici čarapa, debela od vunena sljačka pletiva, a roj muva zukti oko nje.Dete bazd, božju ti majku, dete ubili,a ono zagolićeno i bazdi. A dete žensko i zagolićeno. A podalje, nema ni deset koračaja-mlada, vitice joj niz grudi a grudi raskopčane i vidi se da je osramoćena, na jednoj joj se nozi gaće zadržale, a ja se mislim-mora da je ova žena majkaone devojčice, sliče ko jaje jajetu. A Vasilije ide za mnom, gurka me i priupituje-da l' smo se mi o Turke ogrešili?
Može biti da smo se o Turke ogrešili, Vasilije, al to nije našom namerom. Kako smo mi nekad mogli znatu koje nas nesreće čekaju-ko je mogo znati da ćemo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je mogo znati da i vaki ljudi ima na svetu eto još malo....
- ovi ni kalemljeno voće ne poštuju, vidiš da vešaju i o pitome kruške i jabuke.
Ovo je jako.
Odmori malo, javio...ima vremena.
- Ј
Имате на www.baneprevoz.com да скинете књигу, кога занима.
http://www.kodkicosa.com/knjiga_o_milutinu.htm
jebo mene..ima link za sve...a ja kucam....:)) cela knjiga..al ipak ću vam kopirati svaki dan po nešto....:))
- Perorez
Ne znam kako se ono mesto zvaše, znam samo da je bilo u nedelju, čulo se crkveno zvono u daljini. A mi se oko švapskog barjaka otimamo. Da bog sačuva. Majku jedni drugima psujemo na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam što li nam je švapski barjak toliko ustrebao, zašto zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.
A meni baš zapade da otmem onaj barjak.
Poručnik Garašanin me pofaljuje pred strojem. To diže ugled svima nama Šumadincima - kaže.
Bog i duša, voleo bi da smo mi Šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.
Tu je poginuo i Aksentije, familijaz naše škole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog šarene carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je Aksentije slušao učitelja dok je ovaj pričao deci kako su se naši stari junačili, za go nož vatali i oko barjaka se otimali. Pa eto, i naš Aksentije tako, ko naši stari iz priča za decu. A šta ja da kažem njegovoj deci ako se kad vratim kući pa i' sretnem?!
Tu je Vojislav Dikinac grdni rana dopao. Krnut bajonetom. I on vidi šta je i kako je. Šapuće mi - ne može da govori - da uzmem onaj perorez i da odnesem njegovim ukućanima.
A taj perorez juče mu dao prestolonaslednik, kad je obilazio položaje, pa Vojislav sav srećan beše. Falio mi se da će perorez odneti kući, da se Dikinci njim ponose. I da ga čuvaju. Velika je to stvar. Poklon od budućeg kralja. Koja kuća ima taki perorez?
Ja tražim onaj perorez, ne mogu da ga nađem. Prevrćem džepove, torbu - nema ga. Tražim ga po slami, nema ga, a Vojislav mi ga u amanet daje da ga nosim i predam njegovim ukućanima.
Šta da kažem Vojislavu, on umire, a peroreza nema. Valjda mu ispo negde dok se krdžumo po vojištu ili dok su ga ranjenog ovamo nosili. Ne verujem da mu ga je kogod ukro.
Žao mi Vojislava i krivo mi na prestolonaslednika, što je dao perorez jednom mučeniku, Dikincu. Da mu nije dao, može biti da bi se Vojislav manje junačio i, može biti, ne bi poginuo.
Vojislav je umro pred nama, i lepo smo ga zakopali.
Ti dana mnogi nam se predadoše. Zarobismo i oficira. Pa sedimo, tako, i pričamo. Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji ništa lakše i lepše nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.
Zašto, bre? - pitam ja pred svima.
Kako, zašto? Pa zbog princa Ferdinanda.
Dobro, je l' to Švabe tako postupaju sa srpskim življem? - pitam.
Ama, kake Švabe, radićevci i frankovci. U Bosni, čujem, još crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...
A, to li je, mislim se. Kopiraj, nekako je lepše kad znaš da u društvu čitaš pa putuješ sa istim ljudima kroz iste krajeve... Jeste li čitali Sitničarnicu kod srećne ruke? Knjiga upravo govori o ovakvom, zajedničkom, čitanju knjiga :)
Pročitao sam malo ovo što si pisao i baš me je zainteresovalo. Ne mogu da čitam ovako, moram knjigu da držim u ruci dok čitam, papir jbg.....ali hvala Javio. Obavezno ću nabaviti i pročitati.
Inače ko nije pročitao, neka nabavi sve delove "Gričke Vještice". Objašnjava knjiga.
Knjiga o Milutinu