Neki su ga prošli, neki su u fazi prolaženja, a neke to tek čeka. Daklem, ex pubertetlije, podelite ovde vaše tadašnje ludilo. Kako ste se ponašali i da li ste sebe mogli da prepoznate? Kako ste reagovali kad ste ušli u taj svet menjanja svog fizičkog izgleda i psihe? Prva ejakulacija/menstruacija? Kad ste odjednom počeli da primećujete stvari koje do tada niste, kao na primer, da imate klempave uši, bubuljice, ili bradavice po telu. Ili neke nedostatke koje samo vi vidite?

Zatim, raspoloženje koje se menja brzinom svetlosti. Ja se sećam da sam pogledao jedne noći u mesec i počeo da cmizdrim kao malo dete. Posle 15 minuta sam shvatio zbog kakve gluposti sam počeo da plačem i počeo da se smejem kao da sam naduvan. Da ne idem dalje.

Zatim, položaj u društvu. Period kada ti društvo postane ikona i najbitnije ti bude šta ono radi i kako se ponaša da bi mogao da se uklopiš. Ili si u toj priči vođa, a ako nisi, onda si konformista. Najbitnije ti je u životu da se ne izblamiraš. Ako ti se to desi, svi te ismevaju i ti se povlačiš u sebe jer te niko ne voli. Takozvana pubertetska depresija. Mrziš sebe jer si nikakav, bubuljičav, debeo i niko neće da se druži sa tobom, dok gledaš neke kul tipove koji imaju i društvo i ribu i najradije bi ih pljunuo posred face iz čiste ljubomore. Ili kad pokušaš da pričaš sa roditeljima, oni te o'lade rečenicom "ljudi nemaju 'leba da jedu, a ti to nazivaš problemima, ne seri tu".

Kako ste izlazili na kraj sa sobom u ovom periodu? Kakav biste savet dali pubertetlijama? Kako su vaši roditelji izašli sa vama na kraj i kako biste se ponašali kada dođe taj period i kod vašeg deteta u budućnosti?

Pio sam.Tj. pijem.

Nisam nikada imao te izražene bubuljice, ni po licu, ni na leđima. Nisam ni bio debeo, ni konformista, nisam ni mrzeo te "kul likove" itd.
Samo sam pre puberteta bio dosta društven, a kasnije kako je vreme odmicalo postao nedruštven i mizantrop.

Ja se jedino sećam da u pred pubertetskom periodu, dok su drugi dečaci brijali ono paperje da bi izgledali starije, ja sam molio Boga da imam gomilu bubuljica po faci jer sam mislio da je to kul i da ću da izgledam starije.

Пих, мени је све кул, не обраћам пажњу баш на то.

Никад нисам био посебно друштвен, а овај други део реченице је моја прича.

A joj, pa ne znam, nisam imala bubuljice, nisam bila gadna, bila sam skroz simpatican djevojcurak, nisam imala nikakve komplekse, sise su mi narasle jako rano i jako puno, al sam se za razliku od drugih cua koje su se tog stidile, ja time ponosila... obozavala sam sto imam velike sise :)))
nisam imala neke depresije velike, znala sam se navece kad legnem tako malo isplakati uz neku pjesmu, uuuuuuu i daaaa, kad se posvadjam sa momkom i kad mi nije ni do ceg zatvarala sam se u ormar i plakala...... hahahhahahaha (jbt totalno sa zab na to)
drustvo sam imala predobro, i dan danas se druzimo i jako volim.... bile smo glavne u nasem malom gradu i bilo nam je mnooooogooooo dobro, a i danas je :)))

Током пубертета, највише ме је тангирало то што нисам јебао. Али не то што нисам јебао било шта (могао сам да јебем, али никад нисам био дај-шта-даш тип људи), већ то што нисам јебао оне које сам хтео да јебем. Глупи клинац. Касније сам сконтао колико је то у ствари небитно. Био сам рошав од чибуља, ал' ме то није много дотицало, пошто сам знао да је привремено и био сам у праву, пошто ми је то трајало негде до седамнаесте. Нервирало ме је и то што нисам имао кинте, тј. што нисам био у могућности да зарадим довољно кинте за све што ми треба, а то није много. Са 16-17 година сам почео да радуцкам, али то је углавном била сића.

На моменте сам био јебена емо пичка док сам ишао у средњу. Штавише, пар људи ме само по томе памти, јер сам нон-стоп 'патио' за једном девојком коју сам идеализовао до надљудских размера, а то је било зато што је нисам познавао и нисам хтео да чујем ни за једну другу. Кадније је све то пало у воду кад сам је боље упознао. Ал' дуга прича.

Друштво? Друштво ми је било шит док нисам завршио основну школу, све сами ретарди. Нисам се малтене ни дружио с неким посебно. Само с пар људи, и то се данас кајем што сам се с њима дружио, али авај, нисам ни имао избора. Зато је до јаја било у средњој школи. Нисам много био под утицајем осталих људи с којима се нисам дружио, пошто имам обичај да се изолујем и поставим баријеру између себе и људи које не желим. Зато су неки тад, можда оправдано, стекли утисак да сам чудак. У сваком случају, имао сам срећу да се дружим с људима с којима сам се дружио, не знам шта бих радио да ми није било њих. Данас ми је жао што нисам у најбољим односима са двоје-троје њих.

С родитељима нисам био у посебно присном контакту након своје триаесте/четрнаесте године. Ћале углавном није био ту, мајку сам виђао слабије него раније, пошто сам био заузет својим неким активностима, па је и она мислила да сам чудак. Није имала разумевања ни за који вид мојих потреба и мог понашања, била је у фазону 'Само ти узми књигу у шаке и све ће да буде океј'. На новогодишње вече 2002/2003. ми је обећала да ће да ме води код психијатра, јер сам га прекардашио. А прекардашио сам јер сам се понашао као најгори емос, то већ поменух изнад. Зато мислим да ћу се ја, као родитељ, другачије понашати кад моје дете буде у том периоду, да нећу да фејлујем као моји родитељи.

Ovo je gotovo isto kao kod mene. U srednjoj sam se družio sa određenim ljudima, dosta sličnim meni. Samo što nisam "emo", nego sam samo asoc. Ne volim ljude mnogo, prija mi bar par sati samoće dnevno. To stvarno loše utiče na moj život, ne jebem ništa i tako to, ali jebiga...

u sunce ti dzimi, ti si bas opsiran... tebi je mater rekla da cete voditi kod psihologa, a mene je moja odvela.... svaki petak u drugom i trecem srednje blok cas sam sjedila kod skolskog psihologa, pila sok i jela keks dok mi je on pricao nebuloze koje sam ja znala cijeli svoj zivot... i dan danas kad me sretne taj psiholog pita me nebuloze i kaze mi kako mu je drago sto se ponasam zdravo :DDD

Xantas, Џими, иста ствар и код мене. Хтела кева да ме води код психолога, али нисам ја хтео. Сад кад сам у овом периоду, не волим да се дружим, волим да будем сам, волим тишину. Многи ме избегавају јер се не волим дружити, ал' јеби га.

Је л' то само Вукајлија врви од антисоцијалних људи, ил' су људи генерално такви? :)

Jebiga, 5% ljudi su asoci, čini mi se. Ja sam inače teški flegmatik, pa je i to uticalo.

Ја мислим да се овде налазе кул људи који нису схваћени од стране других.
Од 25 нас у разреду, само ја посећујем и имам профил овде, пар њих посећује, остали или не знају шта је или мрзе овај сајт. А кад их све боље погледам, нико није нешто посебан, нити имам поверења или било чега у њих. У то сам се уверио.

nije dzimi ja sam bio ok...
otprilike u tom periodu (14ta do 18ta) sam se najaktivnije bavio plivanjem, pa i nisam divljao, nit bio asocijalan, nit imao depresije i ostala sranja... mislim verovatno je i bilo nesto al se ne secam, sto znaci da nije bilo strasno :)
cak sam uspevao i da kresnem retko al zato lose, stavise vrlo rano sam prvi put, pa nisam nesto mnogo zamisljao i idealizovao to :)

Хм... Је л' ти то имплицитно покушаваш да наговестиш како си ти кул у односу на своје другаре из разреда? Шта ако они за тебе мисле исто? Да си некул, особењак? :) Мисле да си смор, идеш им на рацкуа...

ja ne da nisam asocijalna nego prstim od pozitivnosti i zelje za druzenjem, okruzena sam sa puno ljudi uvijek, a opet zavrsila kod psihologa.... jbg svi mi imamo neke svoje filmove u glavi, samo su kod nekog oni ocigledni jer zive u skladu sa njima a neki ih kriju ko zmija noge ziveci pod nekim maskama govoreci ovim drugima da su ludi

Нисам ни ја идеализовао секс. Идеализовао сам ту особу духовно. :)

Meni to bio do jaja period. Kao i ovaj sad. Nisam patio, nije me 'vatala depresija, imao sam do jaja društvo... Trenutno nemam nikoga, jebiga, takva tura. Ali promeniće se to za nekih 20-ak dana, nadam se.

Nisu mi jasni ljudi koji su bili u fazonu "samo da prođe što pre". Pa u čemu ćeš da uživaš nego u srednjoj školi i lađenju jajaca? U biksnovanju prednjeg trapa? Pubertet je vrh. Preporučio bih budućim naraštajima da uživaju i kuliraju. Ništa više.

Лепо каже човек, био је...

Ја мислим да мене сад тек дрма пубертет. А можда и не... ја сам изгледа тај део живота прескочио... или још није дошо.. у јеботе... ма био је, израсле ми длаке, ваљда се то тад дешава, а?

Немој да се љутиш, ал' мене много плаше људи као што си ти. Тако ти екстра позитивни, насмејани људи, нон-стоп окружени другим људима који су такође супер срећни и весели. Јебемлига, није ми то никад било природно. Можда зато што сам често најебао од таквих. А можда зато што сам смарач. Ко ће га знати...

to si ti mislio :)
inace, u podsvesti si idealizovao kresanje sa njom koje bi bilo kao iz najboljeg pornica koji si tad mogao da nadjes :)

realno pubertet period je sranje, ne toliko zbog ovoga da pizdis i hormoni, bilo koja fizicka aktivnost je lek za to... koliko zbog zelje da nesto budes kao ozbiljan, ipak rastes i razvijas se, a svi te posmatraju kao deriste, sto mentalno i jesi.

То и ја кажем. Никад јача зајебанција него у средњој школи. Јесте да увек може боље, али не бих мењао тај период ни за који други. Јебем ти факс и пос'о и обавезе и рад и старост кад дође.

puna bre vukajlija pubertetlija sto misle da su dovoljno ozbiljni da definisu drustveno-politicke pojave, pa to izgleda kako izgleda.

decurlija :)

Хехе, да, тако испадне на крају. Не, нисам мислио на тај начин.
Да мисле да сам смор, то је вероватно, али да им идем на рацку, то не, јер оно, нормално причамо, не улазимо у неке свађе и тако то, али генерално немам поверења у њих. Мало је све сирово што сам горе написао, зато си то тако и схватио, па ево једног примера:
Тражио сам од другарице да ми нареже неке филмове, да их не би теглио са торента, јер ми је спор нет, али то сад није ни важно... Обећала је да ће их нарезати. Сутрадан сам јој донео два празна ДВД-а (ако случајно један закаже, јер се мени то деси понекад). Рекла је да ће нарезати за два до три дана! Ок! После три дана сам је питао да ли је нарезала, рекла је да јесте, али јој је ЦД остао кући на столу, није стигла да га спакује. Иста прича и сутра са изговором ''Извини, сутра доносим''. Тај дан сам прећутао, ништа није рекла. Прошло је још пар дана - ништа. Следеће недеље сам је поново подсетио, рекла је да је заборавила и да ће донети. Поново ништа. На крају сам је питао да ли је уопште нарезала и рекла је ''Извини, нисам нарезала, мрзело ме је, немам времена''. То није случај само са њом, већ са још некима, и зато их не волим, нису од речи, зато ни они не воле мене јер волим све да одрадим на време и да поштујем задате рокове. Надам се да је сад јасније да нисам хтео рећи ''Ја сам кул, ви нисте кул''.

Š'a ja znam... Nije mi bilo loše u osnovnoj, I danas se slažem sa najboljim drugaricama iz osnovne. Nego kad sam krenula u srednju, tu mi nije baš bilo nešto. Imala sam nekoliko ljudi sa kojima sam se kao družila i tri stvarno prisne drugarice, ostali me baš i nisu gotivili, jer sam bila jako dobar đak i malo čudnija u odnosu na ostale devojke. Mada ovako kad izlazim sam imala puno prijatelja van časova, ali isto kao i vi gospodo, i ja sam neki antisoc. Nemam pojma volim kad sam sama, i treba mi dosta sati samoće, a ljudi me nekad teško smaraju. Ono, zovu te stalno negde, a tebe mrzi, malo bi da uživaš u tišini. Nisam bila neki ljubitelj diskaća, pored katastrofalne muzike koja je preglasna nisi mogao da pričaš. Više sam bila za bleju po kraju ili u kafiću gde može da se čavrlja. Imala sam jedno desetak ljudi iz sela gde mi živi jedna od najboljih drugarica, tu mi je bilo uvek ekstra. Momci koje sam imala su mi nekako bili smor. Nedovoljno duhoviti. Ma, sve u svemu osovna odlična, srednja onako do četvrte, tu nisam mnogo ni furala one koji nisu mene i bilo mi je super. Sa bubuljonima nisam imala mnogo frke, kosu nisam peglala što su mi prebacivali jer je jako gusta... To mu dođe to. Sa roditeljima nisam nikad preterano komunicirala, mislim da su se oni sami distancirali od mene jer su ih verovatno smarali klinački problemi. Ali nije bilo tako loše, mada je moglo bolje. :)

jel sam ja jedini kome je najbolje vreme tek posle fakulteta?

Zato sad kad odoh na faks, nikad bolji život nisam imala. :)

Не ладимо сви јаја у дијаспори. :)

Ма, знам, зајебавао сам се. Јебига, једноставно свако иде у школу и не постоји никаква селекција. Нормална је ствар бити окружен некул људима.

Да, само ја њих знам ево већ две године, сад ће трећа, а вас овде знам мало по форуму и много сте ми занимљивији. Већина вас посматра свет из широког угла, док многи моји другови то не раде, и са вама је много лакше причати.

pa ne ladim ja jajca... videces, kul je period kad se zaposlis, ako volis ono sto radis. novac ti dodje kao bonus samo a ne kao cilj :)

Био сам вероватно напоран, али су неке друге ствари те моје трипове прогутале, претвориле их у безначајне приче. Бубуљице сам имао, али не онако пуно, него у фазону само по једна темпирана за излазак. Али то имају сви. :)))
Заљубљивао сам се наравно погрешно, и умео да изгубим доста времена на неузвраћене опсесије*. Последице тих искустава су присутне и данас.
Са друштвом сам био добар, тада сам се много лепше (уз пар срамотних глупости) односио према својој екипи.
Све у свему, био сам безразложни оптимиста, данас сам нешто сасвим друго.
И мање-више нета није ни било, што ми је драго.

*У то време нисам то називао опсесијама :)))

a neeeeeeee, ma nisam ja takva, ne to..... ja sam ti tipicna bosanka, samo neki sprd, samo neka sega, samo da se meraci i sve ce biti dobro...... nisam jedna od onih ultra sretnih ljudi, i ja se bojim takvih, a najvise onih cura sto su tako sve hepi i nasmijane i skakutave pa im rep na glavi vjecito skace, uvijek imam osjecaj da bi mi masnica ostala kad bi me slucajno marnule sa njim u naletu svog hepicnog skakutanja :)

Мени је у пубертету недостајао новац. Новац реши све проблеме. Сем оних здравствених, али мислим да ће у будућности и њих да решава.

Ја сам био асоцијалан невероватно (још увек сам), кад је кренуо да ме лупа пубертет жестоко повукао сам се од целог света, заљубљивао се, одљубљивао, угојио се једну годину на преко 120 а онда бих за четири-пет месеца спао скоро на 80 (због чега сам и кренуо прерано да ћелавим). Почео сам да се бријем у задњем разреду основне јер ми се већ тада појавила брада, па све чешће и чешће, из основне слабо виђам људе, из средње још мање. Ја тек сад покушавам некако да се упознајем са људима, онак' да не будем комплетно антисоцијалан.
Средња школа ми је прозујала попут метка, не знам дал' је било добро ил' лоше...

Lud period! Po kulnosti, odmah iza studentskog. Od sedmog do kraja srednje... Nikad nisam imao problem sa tim emotivnim govnima, neshvaćenost, pronalaženje sebe, dokazivanje, promjene raspoloženja. Bubuljice slabo, samo u jednom periodu mi nos malo buknuo al me, sjećam se, baš bolio tuks za to. U tom periodu trenirao rukomet, što mi nije smetalo da bančim ko konj svaki vikend. Imao do jaja ekipu, pa smo skupa baš svašta radili i oprobali. Ljubljenje i diranje po pišama mi išlo baš dobro, i to vazda sa starijim drugaricama. Nisam imao keša, al mi nije ni trebao nešto. Prolazio četvorkom, tako da su i starci bili zadovoljni. Ma sve ko bombona bilo!

Јеботе, није нормално колико сам се пронашао у овим Џимијевим постовима.

Ал'значи од речи до речи, иста ситуација.

Ja sam još u tom periodu, pa mi je glupo da pričam mnogo o tome, ali tema je sasvim okej. Generalno sam u bukvalno ali bukvalno istoj situaciji kao što se Džimi opisao u prvom postu. Pokušavam da lečim depresiju sa malo vutre i dosta piva. Imao sam pun kurac ortaka jer nisam dolazio u kuću do početka prošle školske godine, najbolji ortak ne priča sa mnom godinu dana, postao sam totalno asocijalan, zovu me da blejim sa njima al retko kad odem, misle da sam težak optimista jer mi je smeh odbrambeni mehanizam. Ostalo je sve isto kao i kod Džimija, ja ne mogu da verujem da postoji neka toliko velika sličnost, mislio sam da sam ja čist original. E da, i bio sam kod psihologa, jednom... Sranje je i samo te ispituje a ti ga lažeš i praviš ga na budalu...
I ovo

Био сам у сличној ситуацији. Решавај то, веруј ми, кајаћеш се још дуго ако не решиш.

Neću, zasrali samo oboje a ja sam iz fazona da najbolji ortak ne sme nikad da ispadne sisa. Gadno samo zasrali i ja i on, tako da je i najbolje da ne pričamo. Jeste da boljeg imao nisam ali sam sujedan, šta da radim...

Сви испадамо сисе некад. Фора је опростити то друговима, ако сконташ да схватају да су погрешили. Шта год је било, не може се променити, ал'друга кад изгубиш - зајебано је то. Јако. Знам да патетишем, ал'кажем ти да сам био у сличној ситуацији, пре једно 3 године. Идаље ми је криво што нисам решио то, иако нисам ја био крив у том нашем неспоразуму.

Onda ti je vrijeme da ga prestaneš zvati "najbolji ortak" Murinjo. Meni se to ne bi moglo desiti...Godinu dana, ej!! Jednom sam imao opasan konflikt s dvojicom baš dobrih drugara. Prvo su krenule da lete flaše i stolice po kafani, posle šaketanje ispred. Kad smo popadali od umora, fino sam im reko: "Aj sad da poričamo, da se ne razilazimo ovako." Sjeli na zidić, otvorili pivo i pričali do jutra. Već preksutra se oplavljeni sprdali na kafi. Da napomenem, ovo nije bila pijanska svađa i tuča. Al niko nije imao problem sa sujetom.

Ja sad i ja u pubertetu - razlika nebo i zemlja. Kao klinac, pa onda osnovna, pa srednja uvek sam bio onaj što voli da dominira, nekako ludo hrabar sam bio (mož se reći i glupo hrabar), vrveo od samopouzdanja, baš sam voleo sam sebe i bilo mi mnogo kul. Boleo me tuki što verovatno je gomila drugih mislila da sam uobražen i tako to.
I čudo jedno kako je kad si psihički mnogo jak možeš da utičeš i na one fizički najjače.
Nekad mi je i smetalo recimo kad se svi zajebavamo, i sad ja hoću i na svoj račun da se skrnavim, i hoću da me i neko drugi malo zajebava, al kurac. I tako, od dečka punog samopouzdanja, druželjubiv, poznavao baš baš mnogo ljudi u gradu, pretvorio sam se u nekoga ko se stidi da progovori pred nepoznatim ljudima. Pred strancima se jedino sigurno osećam ako ima pored mene neko iz osnovne od tih najstarijih drugova, pošto se do dana današnjeg i družimo samo mi iz osnovne.
Dok sam pre uvek gledao da idem u najveću gužvu da budem primećen, sad izbegavam sve to u velikom krugu. Baš sam postao onako, smarač teški. Al jbg, sto puta kažem sebi, bolje što sam se malo kurčio kao klinac, a sad kad sam stariji da sam se skoro totalno smirio nego da je obrnuto, da sad posle 20 i koje izigravam neku dileju po ulici.

I da, do skoro 18este godine nisam pio, tj. možda malo od 17e sam počeo al ništa naročito. Jebiga, bio sportaš pa sam bio veliki protivnik toga :)

Inače zar pubertet kod muškaraca ne traje do 40. godine ? A onda ponovo počinje oko 45 ?

Prošlo relativno bezbolno po mene i okolinu.
U osnovnoj školi sam bio smarač, mnogo sam se selio i menjao škole tako da sam svugde morao da se uklapam u već formirana društva. Elem, svi znamo kako ljudi ne vole kad se previše trudiš, i ono da se istakneš nekako, pa da budeš dobar sa svima i tako dalje. Nije pomagalo ni to što sam kasno počeo da se fizički razvijam pa sam tada delovao kao neki beznačajan lik.
U srednjoj sam se mnogo promenio, postao ćutljiv, počeo da gledam svoja posla i izgleda da je to ljudima leglo, tih par godina je brzo prošlo. U školi se ionako vidiš svaki dan tako da ispada da smo se najviše družili posle srednje, kafane, pijanke, roštilji, kotlići, reke, jezera, basket... potrajalo je prilično dugo dok se većina nije poženila ili našla neki usran posao gde ne može glavu da digne. Čujemo se i sad al nije to - to, jebiga, ništa ne traje doveka.

http://vukajlija.com/forum/teme/32170-pubertetsko-ludilo?strana=2#post_1538065

Mrzi me sad da citiram,al' pronašao sam se i ja.
Generalno, devedes posto ljudi iz moje osnovne su bili govna.
Od preostalih, njih četvorica ide samnom u srednju, pa nismo imali problema sa druženjem.

Inače, mene je rano počeo da drma pubertet. Već u petom osnovne sam počeo da se brijem, u šestom mi je naraso' palamar, u sedmom sam već bio toliko dlakav da sam se gadio sam sebi.

Ista situacija,dvije drugarice sa kojim sam se družila non-stop od prvog razreda postale su takvi ološi i krivo mi je što sam to kasno shvatila,jer sam mogla imati mnogo bolje društvo a ja se uvatila za njih dvije.Obično one glavne face u školi su čiste fukare.Ali sad u srednjoj školi je mnogo bolje,jes da ima i ovamo ološa,ali imam svoje društvo.Naravno da ne mogu da se družim sa svima,ne odgovaraju mi svi,ali sam sa svima u dobrim odnosima.

Uh, grozan period! Najgori u mom dosadašnjem životu i potrudiću se da tako i ostane. To je period pojačane osetljivosti, koji je u mom slučaju bio "dopingovan" i lošim porodičnim okolnostima, što je rezultiralo mojom krajnjom izolacijom u odnosu na spoljašnji svet. Jedini prijatelji su mi bile knjige, kućni ljubimac i još jedno dva osrednja asoca. Razvila sam skoro do perfekcije umeće pravljenja sopstvenog sveta i naučila da ne primećujem okolinu. Tek kada sam izašla iz puberteta, i pod uticajem prijatnijih ljudi počela sam da se otvaram i da komuniciram. To i dalje učim. Danas imam i potrebu da činim sve što mogu da poboljšam svoje okruženje, kao i da svaku okolnost vidim u što je moguće pozitivnijem svetlu, jer posle onakvog mraka svaki vid svetlosti i lepote mi je neophodan. Nažalost, i dalje umem da "odlutam" i da previdim bitne stvari, ali valjda ću se popraviti.
Što se fizičkih odlika puberteta tiče, visina mi je jedino smetala jer mi je odmagala u potrebi da budem nevidljiva. Dobro pa nisam bila bubuljičava, inače iz kuće ne bih izlazila! :)

Ja ne još uvijek i nadam se da neću,inače toga se mnogo bojim.

Ja imadoh par bubuljica po čelu, pa šta? Mada, keva mi kupila neku kremu i više nemam, ali to je toliko trivijalna stvar. To zavisi mnogo i od ishrane i to da li radiš neki posao u prašini itd. Ne zavisi tolko od puberteta, ima tamo neka fora oko tih masnih tkiva, šta već, pa možeš da ih imaš i u 30.