Нисам нашао сличну тему, па ај да отворим своју. Испричајте доживљаје тог 24. марта кад су почеле сирене. Где сте били, какве су биле реакције итд.
Ја (као и многи други) сам био веома мали тада, тј 3 године сам имао. Сећам се тог дана само да ми је ћале читао неку сликовницу за малу децу, а сат касније, кад је почело, док смо били у подруму тј импровизованом склоништу, научио ме је да покажем средњак и кажем ''попуши га Клинтоне''...

Мислим да је била тема.

ја сам тражио нисам нашао сличну... :Р А нема везе...

Мојне сереш, глед'о си Есмералду.

Kad su krenule sirene, bio ispred starog Merkatora, u sekundi je nestalo sa ulice 3 soma ljudi. Ispred solitera, preko puta kuće, seoba Srbalja. Svi izašli sa svim stvarima iz gajbe. Kući je tek bila žurka, očuh mi daje pušku, da čuvam kevu i malog burazera, panika, frka, nemamo podrum, pa svi kod komšije...Jebeš ga, bilo mi je smešno i tada, ali bilo je i straha, kapiralo se da će to biti kao 41. udri po svemu. Zato se ostalih 77 dana nisam treznio, valjao sam pljuge i razbijao jetru.

http://vukajlija.com/forum/teme/22747-24-03-1999

И да додам:
http://sumadijapress.co.rs/UserFiles/Image/Privreda/katanac.jpg

Цео комшилук код мене у подруму.

Ја сам Бога ми, био доста старији од тебе, и баш се свега јасно сећам.

Ћале и кева су мене и буразера склонили у село, они су били у Београду, још станујемо близу РТС-а, па и њих када су гађали истраумирали смо се.
Ја се нпр. од тих дана сећам како сам јебао матер Слоби Милошевићу што је још поред свега и бомбардовање навукао на нас.
Тако да ми је много смешно када чујем данашње клинце који се једва чега и сећају, више праве сећања на основу прича других људи, него што се сами сећају неких ствари, како пљују по свету и осталим олошима који су на бомбардовали. Ја пљујем оне људе који су навукли те људе да нас бомбардују.

Nije bilo traumatično , lol. Možda zato šo sam bio jošte klinac. Posle, kada sam počeo shvatati u kojoj smo opasnosti bili...Tad sam prvi put osetio onu pravu, istinsku mržnju. Fala kurcu, nije pustila korene.

Lololo, kurcem po čelu. Decxko, i jedni i drugi zaslužuju pljuvanje.

Misliš po šiptarima što su podmazali i iskoristili sirote naivne amerikance i njihovu lizguz-družinu. Mukice, stvarno nisu imali kuda nego da ošinu po nama.

Tu noć sam proveo kolko se sećam cevčeći pivo s komšijama ispred skloništa dok su se unutra babe na izdisaju i majke s malom decom otimale za pobuđavele ležajeve. Živelo bratstvo i solidarnost.

Nosili smo decu niz stepenice i zaobišli podrum (svi su se tamo sjatili). Predžedžali smo u kolima, parkirali podalje od zgrada. Sve vreme sam mislila da će bomba da lupi pored nas.

Kasnije smo se sami sebi smejali.
Kasnije kad zavijaju sirene (predveče) : jedno dete vozi bajs, drugo u kolicima, šetkamo i čekamo cisternu. Natočimo vodu za sutradan, uspentramo se peške do stana (struje nije bilo) i knjavamo ko bebe. Prava ratna idila.

Наравно! На шиптаре мислим! И на кинезе што копају тунеле... и на оног смрада Рокфелера, та компанија ће нам доакати једнога дана. Много смо ми велик и јак народ, па људи гледај да нас сруше, како год могу.....

Ја сам био ту код ујака, дијели нас ограда.

ГЛедали теве, и оно ништа, сасвим обичан дан, тј ноћ, био је мрак, и одједном почело да пуца нешто, тресе се земља...
Ја оно ништа, пуца ми курац, наши тренирају тамо, јер имамо близу један аеродром, па реко' тамо бачају бомбе, досађују се, и онда улијеће ујак који виче ГАСИ СВИЈЕТЛА, СВЕ ГАСИ.
И ту сам се већ усрао, после долази мајка за мене, идемо кући, сиједамо, и ја почињем да плачем, сјећам се својих ријечи ''Мама, оће ли они нас да гађају?'' и онда ми она каже ''Неће, не брини, само аеродроме'' То ме умирило, и престао сам да плачем јер сам се осјећао сигурно код ње.
Али ето колико сам био мали, имао сам 7 година (15. арила сам пунио 8, и на тај дан су лећели изнад глава и бјежали смо) размишљао сам како је наша кућа стара и има зидове у којим је трска, и плафон је такав, мени су мисли биле на то како није довољно јака да издржи било какав напад..

Све у свему, пар дана касније ракета је пала неђе на 2,3 км од моје куће, и баш се чуло, мада не знам зашто, ја сам био напољу, и играо сам се, ништа страшно није било.

Док једне прилике бомба, ракета, који ли је курац, није стрефила на 500 метара испред тате и мене кад ме возио кући, погодила брдо, гелери се одбили и направили рупе по асфалту, е ту сам се исто престравио.

Али све у свему ме није било страх осим та два пута, ваљда зато што сам био доста мали па нисам схватао колико је озбиљна ситуација.

Ево аутор има једну причу, што ми кева испричала. Ваљда првог дана или мало касније не знам, било је неко баш жешће грување Батајнице. И, ми сви били у кући а моја баба изашла на терасу да гледа ПВО. Накљукала се таблетама за смирење, и док смо се ми тресли унутра, она довикивала споља: Опа Опа одоше мостови! Одоше мостови Клинтоне јебем ли ти семе! А не, нису нису... О јој ено погодише Батајницу!
После су је ваљда увукли унутра, да је не погоди неки гелер, јер су експлозије биле и на небу, ваљда ПВО. Ех, што нисам био старији тада, које би то лудовање било! Е да, никад није амере називала америма, за њу и деду су то одувек биле швабе, и увек ће бити швабе...

Nema tu ništa lično, isplatilo im se u datom momentu, imali su nekih interesa i to je to.

kacam bio mali, igrali smo kocke u kvartu. Grunula raketa u toplanu ili šta je ono već u bloku 70a, mi se svi pokenjali, otišli kući, i onda opet nazad na betonac...

Ja jebo tad prvi put, pa kontao to fazon vatrometi ko što u filmovima bude, kad ono prc, geler cepijo po vuglonji i koma, Stankela neverue.

Lol. Zanimljiv pokušaj humora.

Nego...

ESMERALDA JEBE!!!

Slabo čega se sećam, bio sam u zabavištu tad.
Samo kontam da je trešnja ispred kuće te godine, malo posle gadjanje rafinerije ostala skoro bez ijednog lista, ko zna kakvie otrove i dan danas jedemo, pijemo i udišemo posle tog bombardovanja.
Sećam se Avrama, znaka studija B i crvenih tačkica napolju (kad su išli na Beograd kod nas su okretali, majku im jebem agresorsku)
Kod nas su slabo gadjali, iako je bilo čudo jedno vojske, pvo i maskiranih letelica tu u rejonu. (Ujak i ćale sakupljali pečurke u jednoj šumi tu blizu i naleteli na naše helikoptere, kažu da su ih skontali tek na 2-3 metra kako su dobro bili zamaskirani)
Prvih dana, dok smo se još sakupljali svi iz ulice napolju misliim da smo videli krstareću, ili bespilotnu letelicu, kako prvo nadleće nekih 20-30 m iznad ulice, pa zatim ide gore, a posle ko zna gde.
Keva bila trudna tad, i baš kad su skinuli f117 pridje joj ćale s ledja i slučajno je poplaši(obaranje se videlo odatle gde smo mi bili).Mahinalno se uštine, pošto su joj ruke bile u džepovima.Moj mladji brat danas na istom tom mestu ima beleg u obliku aviona.
Sve u svemu, ne ponovilo se nikad.

jel neko zna da li je tačna informacija da je naš pvo pogodio i b2 koji je bio u pratnji 20ak lovaca i prvi put korišćen ikada u srbiji? Ja sam čuo da je snimljen razgovor između awacs-a i b2 u kojem pilot b2 traži dozvolu za sletanje...

Imal ko info neki?

Svašta je moguće, ameri demantuju, mi kujemo teorije zavere i tako u krug.Mada ameri su demantovali i kad je f117 oboren.

Imao godinu ipo i igrao se sa drugom u dvorištu, koliko se sećam priče roditelja. Inače nagledao sam se ja bombi pošto sam iz Aleksinca. Nego ja sam sa periferije tako da nisam bio životno ugrožen.

gledali partizanske filmove, culi sirenu, otisli u podrum, smorili se, sutra otisli u skolu, na skoli pisalo "nema skole do daljnjeg", mi se obradovali, otisli igrali kosarku

Igrao sam fudbal sve vreme dok je bombardovanje trajalo. Bilo mi mnogo cool to vreme, iako sam znao sta se u sustini desava.

http://www.youtube.com/watch?v=rLXPQ5Ue6AE

Na internetu se može pronaći detaljan izveštaj ruske obaveštajne službe (GRU) o broju i vrsti oborenih NATO aviona i ostale borbene tehnike po danima od prvog do zadnjeg dana bombardovanja.

Ako je verovati tom izveštaju, dobro smo im jebali kevu. Tri strateška bombardera B2 i tri "nevidljiva" F117 smo im skinuli s neba.

Imam ovaj izveštaj negde pa ću ga konvertovati u PDF format i postaviti ovde ...

Inače, 24.03. sam u večernjim satima dočekao ispred zgrade sa ostalim komšijama, a sutradan regularno otišao na posao. Radio sve do 12.04. kada sam mobilisan ... Sve do završetka bombardovanja bio u rezervnom sastavu VJ.

Tad nekad sam počeo da pušim.

ajde ako neko nađe neke zvanične (može i nezvanične, ali bolje ove prve) baš bi me zanimalo... Jer sam čuo da su nam ameri postavili ultimatum da ne smemo da javno kažemo šta smo srušili.

A potpuno je nemoguće da smo srušili 3 B dvojke jer je leteo samo onaj Duh Misisipija...

Bio na nekoj žurci na Detelinari, relativno blizu kasarne gde su pale prve bombe. Ludilo, izašli na ulicu i gledali šta se događa, ništa nismo kapirali osim da smo uleteli u nov i zanimljiv deo života sa vrlo neizvesnim krajem. Kasnije otpalio busom za Petrovaradin sa mojom malom, vozač se ukenjao da vozi preko mosta pa stao, masa ga izvatrirala i tada sam se uverio da autobus novosadskog GSP-a može da postigne WARP brzinu.

Ništa posebno, sa dva druga igrala LORE, kada je puklo prvi put, zgledali smo se jedno 2 minuta bez reči, onda sam ja ustala i načela dvanaest godina star viski i pili smo dok ga nismo popili.
Ostatak priče je sličan kao i većini, jeli smo kao da nam je poslednje, očajnički nabavljali cigare, histerično se smejali...

Ma nije, zvao se Zagor, Duh sa sekirom ... :)))

Šalu na stranu, zvao se "Duh Misurija" ... ali evo naći ću te zvaničen izveštaje pa ću postovati :)))

a pa znam da se zovu po državama SAD, samo nisam znao dal je misisipi ili misuri pa sam lupio ovo prvo :P

Imate vec temu otvorenu, ima vise strana od ove, predjite tamo.