Дакле, имате ли неку? И сами знате да постоји на хиљаде фобија, неке су крајње смешне, неке озбиљне, неке интересантне. Да ли сте у неком периоду живота имали неку фобију?

Фобију можемо дефинисати као ирационалан страх од одређених објеката, бића, ситуација.

Плашим се глиста! Не оних опасних, зајебаних месождера већ оних за пецање. Несмем сам да их натакнем на удицу, ни да их ископам.

Ааа више не падам на твоје теме, жи' ми све. На ону си ме искаширао. Ненене Реме, ненене!

E mare, sad si dokazao da nisi materijal za ženidbu.

Kastrofobičan sam. Bojim se Fidela Kastra.

Реме, мислим да има нека слична тема...
Много се плашим змија и висине. Не бих те страхове назвао ирационалним.
Још се плашим неких неминовности које живот носи...само се надам да ће да буде све у своје време.

Са тобом никад, нисам знао да имаш папуче у облику пепа прасета, али ајде да не тролујемо важи?

Plašim se samo ljudske gluposti......

NABIJEM NA KURAC!

Пилића и пернате живине уопште. Контам да је то траума из детињства, кад сам био код бабе она имала оне бројлере типа 24 њих, а ја имао 3 године. И били ми некако флафичасти, ја узимао једног по једног, мазио и давио редом. Само једно преживело, јбг. И онда сутрадан дошао матори по мене, и кад је видео шта сам урадио откинуо ме неким каблом што му је био при руци, јебено веће батине нисам добио ни на текмама, нити од мртве мурије. Од тад, како видим било шта што има перје жив се истраумирам. Имам такође фобију од саобраћаја, зато сам дигао руке од вожње пре 3 године, продао кола и вратио се бусевима. Стално сам мрачан док возим, стално се трипујем да ћу погинути или убити неко дете на пешачком. Барем сам признао себи и повукао дозволу из оптицаја.

Крештање распалог пауна ме смара до јаја. Фобија из чајлдхуда.

Imam fobiju od vukova. Potiče iz detinjstva. Jedne godine skijala sam na Jahorini, a odsedali smo u nekoj Jahorinskoj zabiti (kako čudno), pored šume. A plašila sam se bića mraka isto, i nisam spavala suviše često, pa tako i na Jahorini. Dok su stari spavali, ja sam otišla do prozora, i na brdu pored videla vuka kako zavija. Sve se čulo, i mesec bio pun, svetao, pa sam ga još i videla. Premrla sam od straha. Od tada mrzim sve vukove, i Crvenkapu.

Paukova i insekata.
A mozda imam i blagu klaustrofobiju.

Е, једна ствар. Мојне жене да постују овде. Њихови страхови нису интересантни, оне се ионако плаше 97% ствари на свету. Од паука и миша до великог курца. Жене нека постују чега се не плаше.

:Баца жврљ:

Ne plašim se ni zmija ni pauka, a kamoli miševa. Miševe obožavam. Stalno na faksu ih hranim, i gledam. Zmije su gadne, ali i sa njima radim sasvim najnormalnije. Veliki kurac, hmmmm... Ne, ne plašim se.
Ne plašim se visine. Čak, obožavam je. Ni leta avionom. Ni oluja. Ni smrada. Ni prljavštine. Od malo stvari se stvarno plašim.

Isto kao i Sale, blaga klaustrofobija. Kada sam bio mali braća su me zatvorila u vreću za spavanje i sela na mene. Od tada, se userem od straha kada me neko drži. Nikada nisam voleo "gomilu buva" a uvek su mene zajebavali s tim pošto su znali da se plašim. Jednom sam se zaglavio sa drugovima u liftu, dvadeset minuta, kad se nisam onesvestio. Npr. kad bi me neko zamotao u tepih, mislim da bi mi srce eksplodiralo :D E sad, da li se i taj stah od nemogućstva pokretanja ruku i nogu može okarakterisati kao klaustrofobija?

Еих, Дамо... Па ти ниси жена, ти си Блек Стена!

Ona je izgleda onaj gospodar zvijerova, što je imo one tvorove. Kodo i Podo. Ne znam đe radi sa zmijama.

ja jedino visine... jebeno nikako da taj strah prevaziđem, a pokušavao sam... sve osim leta avionom i paraglajding... i to ću probati... a ono, pad sa visine od 150 m za 3 sekunde, vozić smrti,, hodanje po ogradi mosta i to sve probao i ništa... i sad kad stojim na balkonu na petom sparatu strah me pogledati...

Jes, I am vumen. Im čarobna vumen.
Ne razumem zašto se plaše miševa! Divna stvorenjca. Ili visine. Visina jebe, svakako.
Imam li pravo na još jednu fobijicu, baš malu?

Стра ме вата од мрака и смрти...Стра ме вата од ћалета још увек и ако имам двајесидвекусур године... Шта знам...Можда се плашим још нечега а да 2 благе везе немам лололо

Ahahaha, jesam. Ne videh ovaj post malopre. Radim na faksu sa zmijama. Zoologija jebe kevu svima :3

Е, Буренце. И ја сам имао тај трип са висином и авионом и томе слично. И на крају скупим муда и седнем у авион и типа, мање ми је било фрка него у ГСП-у. Мсм, нисам имао ама баш никакав страх, сем што ми је глава од притиска(и уши богами) јебено пуцала приликом слетања. Дакле целих пола сата, због промене притиска. Мислио сам тад да ћу умрети, без зајебанције. Ал, опет ћу ићи авионом, нисам ја пичка да се плашим експлозије главе :)

Ае, као, можеш... Ионако нисмо још утврдили да си жена :)

plašim se žaba nenormalno

Је л' постоји металикофобија? Ја ка виим оне секте бежим ко да ме Боки 13 јури.

Žena sam, majke mi!
Plašim se tamne vode, onako u jezeru! U to ne smem da uđem, kao da me teraju u pakao, a ne vodu. Koju usput obožavam!

Јесте сад. Где има такво језеро? У Финској? :)

Не верујем да си жена још увек, тек сам јуче вид'о да постојиш. Мене што се тиче можеш бити и Цара, док се не уверим у супротно :)

U Pranjanima, kod Leša ima, nekad je braon, nekad crno. Kunem se, jer u Pranjanima imaju sva čuda sveta! Pranjani su centar sveta!

Знам, био сам тамо. И у Прељини и у Коштунићима, скоро цело једно лето. Не питај ме ништа, како ни зашто, само сам био. Ономад кацу бомбардовали Близнакиње у Њујорку.

Ja imam rodbinu tamo! Ja sam inače Radetova predstavnica za Pranjane :D
U Koštunićima imam vola. Ali ozbiljno, moj je. Ja pomogla dedi da oteli kravu, i kad se rodio bikčić, poklonio ga meni, da nađem dobrog muža!

Ne plašim se životinja, osim insekata, ne sad nekih malih bubica, tipa pauka i tako, ali one velike kad vidim, bežim koliko me noge nose. Ne smem ni da ih ubijem.
Ne bojim se visine, vode i tako toga... Jedino čega se baš plašim je zubar. Kad treba da idem, celu noć ne spavam. :)

http://a4.sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc7/390766_329364223741930_100000050653043_1343488_342346525_n.jpg

Poslednjih nekoliko godina imam fobiju od makaza. Kad god neko drži makaze u ruci, nekako dođe na ideju da bi mogao meni rep da otfikari.

Duboke vode, iako znam da plivam.

e dankane, ali mislim da sam ja istripovo da mi ništa ne može pomoći, ali probaću sa avionom... ako skupim muda možda probam i sa padobranom, makar onaj skok sa instruktorom, onaj gej skok...

http://www.youtube.com/watch?v=l06IC5fe2YA

Од кад је Еди на Ктитор форуму поделио овај сан

Имам фобију да ће Фејз да скочи на бус, да ми улети на гајбу и одради ово.

Могло би се рећи да је то Фејзокопрофобија...

Hahahaha, mene nije stra, nisam klitor ololo

Пази вамо. Човек се иначе не плаши висине, него погледа са висине. Ти приликом скока падобраном не видиш земљу, тло, или је оно јако далеко те ни тај страх не би требао да постоји. Ал' доста је људи тако лечило страх од висине. Јер у једном тренутку ћеш ладити јаја на 1000 метара де сасвим лепо можеш да видиш место на земљи на које си се усрао од страха. Шалим се, чињеница је да се страх на тај начин лечи, и чуо сам да га је доста људи излечило тако. :)

Ја немам страх од висине, већ жељу да будем на висини, па контам да упишем курс за падобранца кад будем при кинти.

u stvari, meni je frka od vissine ozbiljno. ali samo ako nema OGRADE. onda ne valja. ako postoji ograda na vr' neke zgradetine, mogu i digram fudbal bez problema i sve,da pišam odozgo na narod i tome slično,ali BEZ OGRADE sam ko pičkica neka, što dalje od ivice

Ovo je treća ovakva tema, al' 'ajde...
Leptira. Ne, nisu slatki, nisu bezopasni i ne plaše se oni mene više. Strašni su.

i ja ću reme platiti to sebi, makar godinu dana radio za to... a da treba love, treba...

Ne znam da li se plašim visine, jer avionom nikad nisam putovao. Nemam problema da stanem na vrh zgrade i tako te stvari. Ali ne volim kad nemam tlo pod nogama, tipa ringišpil, ili kad me neko uzme i podigne ili vrti, pošto sam podosta mršav, a imam jednog druga grmalja, pa ume često da mi priđe sa leđa i digne. Tad promenim sve dugine boje kad nemam čvrsto tlo ispod sebe. Plašim se pasa, i to zbog traume iz detinjstva, naime nekoliko pasa me je kao dete napalo i dalje imam ožiljak od njihovog ugriza. I uvek se plašim krajeva, bez obzira o čemu se radi, od obične žurke do velikih stvari kao što je matura.

Smrti, mater joj jebem. Kao mali sam često znao čuti neke glasove, taman kad hoću da zaspem. Nešto kao da govore: gotov si, umrećeš, ali ono baš creepy glasom, pizda im materina. Jebena stvar. Hvala bogu više mi se to ne događa, crkavao sam od straha kad god sam bio u toj situaciji.

Svih gmizavaca se plasim, zmija posebno, uzasavam se, ni na slici ne mogu da ih vidim. Ptica takodje... Visine se i ne plasim bas, ali ono, malo mi se tresu noge, nije mi bas svejedno. Brzine takodje, zbog nekog mog sna gde sam u autobusu sama, a taj autobus vodi u crnu rupu, jako brzo, bez vozaca. Ali samoca me najvise uzasava od svega, i taj osecaj da me niko ne razume i ne voli.

Јебеш ми све ако ово није шурнајеста оваква тема и ако већ трећи пут не читам Данканов пост о пернатим створовима. :Д

лолололо!

Не знам чега се плашим. Можда висине, у неким екстремним случајевима.
И не волим баш инсекте.

Што се тиче гмизаваца и сл., обожавам их!
Чак имам змијугу и неке гуштерчиће. :Д

E ne znam kako mozes jbt. Sta, kuce ili macka ti bili previse obicni? :D