Ovako, desilo mi se prošle godine da sam dva dana jeo samo ren i hleb, jer tako sam novčano bio u mogućnosti. Takođe sam jednom za Uskrs par dana tamanio samo jaja, iz istog razloga. Pa ako imate sličnih priča raspalite...
kada sam bio studenat, udrobis leba u vodu, kvalitetno napuni stomak.
hleb od pet dana, jajca, i eto moča!
a i to se dešavalo, mada ja udrobim u čaj. Sirotinja.
Ја се сећам попаре кад сам био маји. Сад је то високобуџетно јело.
- S
Живео сам пет дана са 100 кинти. Поделио хлеб на 5 делова и по једна кришка дневно. Исто сам урадио са паштетом.
U ratu nismo nešto gladovali, uvek je bilo slanine, jaja i brašna. Nije bio neki izbor ali nismo makar gladovali, hvala bogu.
Posle rata, u periodu srednje škole smo bili toliko siromašni da smo jeli brašno sa sosim od paradajza uprženo, mast i hleba, nekog povrća koje smo imali, i kad nam neko da šta drugo. Jebeno najgori period života.
Sedmicu dana sa bruto 10 evra sam znao često proguravati dok sam bio studentarija. Džem, hleb i mekike. Studentska menza Hilton hotel!
Nekoliko puta, jbg kad sam mator.:-)
Izdvojio bih prvi put, kad sam kao tinejdžer kuvao "supu" od vode, griza, aleve paprike, soli i zejtina 4 dana. Samo to imalo u kući gde sam bio...sam, naravno.
I drugi put je bilo zanimljivo, zato što smo nas četvorica jeli jednu kutiju "Zdenka" sira i jednu veknu 'leba skoro nedelju dana. Tad sam prvi put jeo mlado bukovo lišće, koje svi pominju kao super salatu za takve prilike.
Sranje je, lažu partizani!
Ja sam jednom tako ostao bez para pa sam imao samo tri jajeta i hteo sam da se počastim za ručak, a za sutra nisam imao šta da jedem. I onda sam hteo da napravim kajganu, razbijem u tanjir jedno, razbijem drugo, kad ono treće mućak, i pokvari mi ona dva, i tako ostanem bez sva tri jajeta i zavrljačim tanjir u zid i gorko zaplačem.
Ja sam dve godine živeo sam i opet ću, mada retko bejah u situaciji da baš gladujem i improvizujem. Uglavnom ženske osobe donesu hranu, ja obezbedim smeštaj (smestim im).
Proviron žigolo, prodaje telo za komad leba, hahaha.
Tri dana na margarinu "Dobro jutro" i vekni hleba, bez cigareta, uz iscrpljujuće učenje (sa jako malo sna) je najveće dno do kojeg sam se spustio...
Od tada ne prilazim aparatima.
Ja sam jednom se kockao celu noc i izgubio 15ak hiljada dinara i dolazim u sest ujutru a gladan i imao samo dvadeset dinara u dzepu i kupim pola hleba i u stanu imali nekog meda i namazah to na hleb. Posle sam legao da spavam. Inace nisam nesto gladovao al se desavalo da ja i drug dodjemo u pet iz grada i onako pijani jedemo zaledjene sarme stare nedelju dana.
U vreme kad sam prvi put napustio fakultet živeo sam sam nekoliko godina. Plata mi bila dosta da gazdi platim stan, struju i vodu i da mi ostane novca za otprilike deset dana normalne hrane ili ceo mesec kursa preživljavanja. Sećam se da sam uspevao da kupim killogram pasulja, pet kila krompira i prateće začine i to kuvam i jedem ceo mesec. Najbolja stvar iz tog perioda bila je ampre supa (napraviš klasičnu zapršku od brašna i mlevene paprike i onda sipaš litar vode i prokuvaš pa sa tim popariš hleb), ali je taj isti hleb često bio problem jer ne može da stoji 4-5 dana bez da se udrveni. Onda ja okrenem kvarcnu "na leđa" i na njoj prepečem hleb pa tako jedem.
Imao sam 56 kila od 1992-ge do 1998-e. Najveću radost mi je mogao prirediti poneki ortak kad pravi žurku pa me zovne da kuvam za sve.
Ja kad sam bio student nisam imao od čega da živim. Onda sam smislio kako da dođem do para: ubiću staru zelenašicu i novac iskoristiti u plemenite svrhe, a grehe ću već okajati. Ubio sam matoru gaduru, al nesrećnim slučajem ucmekam i njenu debilnu sestru. Sakrijem pare, grize me savest, neki inspektor me nanjuši, svašta se izdešavalo, smuvam se sa nekom ribom, na kraju priznam, osude me na Sibir, a ova riba tamo ode sa mnom. Posle sam izašao i završio faks.
Karamazove?
Rodion Romanovič Raskoljnikov. Karamazov sam na drugoj temi :)
ostao pet dana do kraja mjeseca dekintiran, u stanu ništa nisam imao, nego srećom bilo je ljeto pa sam sangejzovao. Baš sam sit ostao..
znači da ipak nisam gladovao!
- p
Jedno kampovanje devedesetih.kao neku pomoc dobili od vojske dvopek koji ne da nije mogao da se jede nego leba nismo okusili...na kraju posle napornog dana iscrpljeni nismo imali ni gde da sednemo...kisa je padala i tako natopila livadu da se nije moglo sesti na stolicu jer se zabadala u blato...ortak izvadi po 2 dvopeka i stavi ispod svake nogare i sedne ko covek...nece da pukne a ni stolica da tone...tako da od smeha vise niko nije mislio na klopu...
Sećam se da sam 90-tih jeo klot pasulj koji je danima bio glavni i jedini obrok, sve dok se ne pokvari... Kasnije, za vreme studija, džem, med i hleb su bili nekako dovoljni za spremanje ispita, a u menzu se ulazilo, kao što reče Učitelj, k'o u Hilton...
- Rodion Romanovič Raskoljnikov. Karamazov sam na drugoj temi :)
Raskoljnikov, Karamazovi, Vronski... sve je to meni isto, ne čitam te pisce što su pisali na kilo... izvini zbog pogrešne asocijacije.
Kuku... Robuješ stereotipima. Sabrana dela Dostojevskog mogu da stanu na jednu policu. Samo ga prati ta fama zbog lenjih klinaca koji u srednoj neće da čitaju lektiru.
dovoljni su mi braća Strugacki, Zamjatin i Čapek što se tiče istoka - Dostojevski mi je nasmrt dosadan, a to je stvarno mnogo kad ti kaže čovek kome je rečnik stranih reči i izraza Bratoljuba Klaića bio interesantan za čitanje :)
Dobro, možda nemaš taj senzibilitet, ali opet - Zamjatin i Dostojevski uopšte nisu na toliko različitim frekvencijama... Ajd da ne tupim, tema je o hrani :)
5 дана терена у војсци на СДО-у, што и не би било лоше да ја једем пасуљ. Овако сам 5 дана живео на пола хлеба, конзерви нареска и витаминским бомбонама.
- Овако сам 5 дана живео на пола хлеба, конзерви нареска и витаминским бомбонама.
Haha, ja sam tako proveo skoro dva meseca. Čudo jedno šta sve može da se radi sa nareskom. Najviše smo voleli da ga seckamo na ražnjiće, nižemo na onu šipku za čišćenje puške, pa u vatru, prste da oližeš. Uvek kad se setim toga, padne mi ovaj skeč na pamet
https://www.youtube.com/watch?v=M_eYSuPKP3Y 
da dodam nešto na ovu temu
http://www.dodaj.rs/f/25/2c/4kIsSI1p/img0028.jpgJa Manijače ovoliko mesa nisam imao, ni kada sam onomad zaklao babu.
2006 novembar 4. u džepu 1500 dinara i to mi je za ceo mesec. Svaki dan sam jeo bonžitu i pola litra nemasnog mleka što je bilo okruglo 50 dinara dnevno, ništa sem boravka na predavanjima nisam radio, dobro se sećam da sam 3. Decembra sedeo kod vukovog spomenika u parku i da sam imao 100 dinara u metalu, još taj dan nisam jeo kad mi je prišla neka prepička i pitala da li imam pljugu, naravno da nisam imao. Pola sata kasnije sam sa njom sedeo u menzi u Loli i hasao bečku i pomfrit, docije to veče sam prvi put jebao kvalitet, pušio i kenjao posle 20 dana...
vaš Čarls Bukovski :P
MA ĐI JA!
Ja tako jednom kad nisam imao da jedem, namerno sam otišao tu na jedno mesto gde znam da se skupljaju najbolje ribe.
Zamalo da umrem gladan.Lolo
јбт кад читам ово скењам се... и ја сам често гладан ал то зато што скидам килажу за такмичења. оно, јесте иста последица ал и даље....
- l
za vreme sankcija se nekako domognemo džaka krompira, pa udri. dva meseca samo krompir, bez išta, a na razne načine. sada po čitav mesec u krug vrtim boraniju, pasulj i kiseli kupus, takođe bez išta.... to za ručak. doručak preskočim, za večeru leba i pavlake, ili leba i margarina (tostiram leb, pa metnem margarin, pa malo origana i belog luka, pa neko sveže povrće tipa paradajz ili krastavac, i eto brusketa!)
krompir, rizoto i tjestenine razne, ostalo improvizacija... to kupis kad imas para, kad nemas para zahvalan si sam sebi.
jednom smo na faksu krali rastan u sred zime iz komsijske baste, jer bukvalno nismo imali sta da jedemo, i nikad bolji rastan nisam jela. od tad me podsjeca na to.
Jednom sam pojeo samo dva obroka za ceo dan. Baš mi je teško palo. :(
Ја немам шта да поделим, јер сам доста млад, а одрастам у неком мало бољем времену, па ме то није могло ни задесити.
Мада, сећам се, био сам 7. или 8. основне, нису моји имали да ми дају за ужину (плаћало се месечно у школи), па сам носио понекад. И један дан ништа нисам понео, а није кући ништа било спремљено. У школи за ужину била нека панцерота, тако нешто. И другарица није хтела да једе, другар и ја тражили да нам да, она баци у смеће. Били смо гладни само тако, узели смо из смећа и појели.
Није то било неко велико смеће, већ је било бачено у ону пластичну канту у учионици где режемо оловке и бацамо папире.
То је неко моје "најгоре" искуство. За сад.
Beah jedno veče baš pijan, a keva da bi me kao kaznila kupila leba dovoljno da se oni nažderu a da meni ništa ne ostane. Ja došo kući kad videh nema leba, na kraju uzeo poli i neki pokvereni sir i najeo se ko čovek. Posle toga sam povratio više sira nego što sam ga pojeo.
Meni su pre tri godine upali u stan i ukrali sve pare, a u frižideru sam imala samo jedan hleb (sporije se suši u frižideru), tako da sam nedelju dana bila na tom hlebu i jednoj čokoladi od trista grama koju sam dobila na poklon. Inače nisam mnogo gladovala, bar se nadam da i neću.
A pile?
E, sad, to je već svakodnevna beda. :P I parizer!
Jbg, '91. smo jeli pravljenog leba (bez kvasca) sa sosom od paradajza (ono upržiš brašno na ulju ako ima, ako ne-na masti (ako ima), ili na margarinu (najogavnija varijanta) i dodaš paradajz sok).To smo jeli svako malo, sačuvaj Bože.Ili kuvanog krompira, ili zapečenog krompira...mi nismo bili od onih koji su uspeli da se "snađu" tokom tih sranje godina.
Na studijama sam bukvalno gladovala, ali bukvalno. Ionako nisam bila ješna, ali sam spala na 49 kila (visoka 165).Pila samo kafu, koja je koštala tamo kao sad npr.20 dinara.
U ateljeu profe nije bilo briga da li imaš para, morao si da kupiš JEDAN TABAK natron-papira (metar sa 70) za crtež. A taj tabak je koštao taman onoliko koliko doručak, etc.
Na stranu što sam ja bila smotana i nisam umela da kuvam, ali posle nekog vremena navikoh na taj osećaj gladi.
I onda sam dobila zapaljenje pluća, jer sam živela u suterenu, vlažnom kao olimpijski bazen, a baška podignut parket(do pola sobe) i pečurke koje su rasle iz zida (nejestive),hahah.
Bube u stanu (nejestive) takođe. Ali menza..tamo nisam išla nikad, mada mi je "Patris" bio na 5 minuta od stana. Dva puta bila, možda i to pre čitavog sranja. Kad mi je kasnije cimerka rekla da je u pasulju našla bubašvabu, sklonila je iz tanjira kašikom i nastavila da jede, e onda sam zasigurno znala da nikad ne kročim više tamo.
Mislim, bilo je tako "Mirko i Slavko" perioda ihahaa, al' jbg, moraju neke spuki priče da postoje za unučiće :)
u ratu smo često jeli vodom razblaženo sirće od jabuke sa malo šećera i u to se umrvi hljeb. uglavnom se za te 3 godine rata i 2 godine poslije njega na selu živjelo od onoga šta uspiješ uzgojiti u bašti. improvizacija i snalažljivost su bili traženi :). ako dobiješ 10 DM od nekoga bio si na konju. nije vrijeme kojeg se rado sjećam, da nisam imao za užinu u školi ne moram pominjati :)
Sad ću da userem zezanje ozbiljnim postom, al' 'ajde...
Realno, svako ko ima +16 u ovoj našoj zemlji seća se nečeg sličnog ili je sada u nečemu sličnom. Pitanje je samo da li ga nije blam da to i napiše.
Nekako više cenim ljude koji su makar jednom u životu bili gladni, a nisu imali odakle i kako da se nahrane. Uvek bi pre imao bilo kakav posao, dil ili bilo kakvu kombinaciju sa nekime ko je nekada bio na samoj ivici, nego sa nekime kome je sve išlo kako treba i koji nikada nije pao.Ne znam kakve ovo veze ima sa nečime u ovoj temi, al' eto, palo mi to na pamet da kažem. :-)
Ja sam jednu celu zimu preživeo na kiselom kupusu i hlebu i masti. Kad imam vremena i živaca, ja kupus malo propržim i to mi bude kao topli obrok :)
Mogao sam otići kod mojih na ručak, ali su to bile prve godine mog samostalnog života i nisam hteo da priznam da sam u krizi.
A o ratnim obrocima radije ne bih :)))
Kad sam gladan ja kontejner otvorim
