Kad gospodin kineski preduzetnik u malom vojvođanskom mestu stoji ispred prodavnice na kojoj velikim crvenim slovima na beloj podlozi piše ' KINESKA RADNJA' i pazi svog desetogodišnjeg sina očigledno rođenog u Vojvodini. Očigledno je zato što je klinac već tatine visine, a širok je kao i tata i mama zajedno. U prilog tome ide i veliko parče domaće suve kobaje u levoj i lepinja u desnoj ruci. Dok mali zainteresovano posmatra ostalu decu kako pikaju loptu, obraća mu se tata, rečima: Golan, zasto se ne igrash sa decu.

Ta' mani me babo vidiš da jedem kobaju.

Mali je naučio jezik, odličan je u školi, zove se Goran Li, sviđa mu se kćerka od tatinog konkurenta u istom mestu, ne voli da jede rižu i voli svoju zemlju Srbiju.

Kada niste sigurni da li da se smejete ili plačete.

Crnohumorno, čak i groteskno bi bilo kad bi učenici svom "omiljenom" razredniku/ci na kraju školovanja od srca poklonili nimalo jeftin poklon UGOVOR O ZAKUPU GROBNOG MESTA NA 30 GODINA.

Hiperrealizam.