Вероватно је свако од нас, ако не сада онда као клинац дошао у ситуацију да направи велико срање. Е после тога се обично иде на рапорт родитељу свом. Има оних родитеља, који прво узму убеђивач (прут) у руке и и на сопственом дупету ти укажу где си погрешио. А има и оних који мирним дијалог покушају да објасне немирним клинцима да не праве срања. Ту сам се први пут срео са оваквом изреком. Ово има право да ти каже само мама, или тата, док ти тетке, стрине, ујне, тече прете управо њима. Јако зајебано за децу. Ја сам као клинац стварно мислио да ако наставим са срањима, можда се једног дана, сам од себе растворим!?