Mononukleoza
Ko zna što je to dobro. Ne znaš ni sam kako si je dobio, ne možeš da vratiš film. Dolaziš iz bolnice i sedaš za fejs da bi javio to nekim ortacima. Oni kažu svojima, tako da za 5 dana dosta njih sazna. Ti ceo dan sediš i kuckaš se, umireš od dosada, a uključuju se neki levi likovi kojima se jedva javljaš, da te pitaju kako si, ali ipak bitnije im je kako si je dobio i onda i sami vraćaju film da l` slučajno nisu pili posle tebe na nekoj pijanci, ili jeli. Pola njih i ne zna šta je to, pa si sa vikipedije napravio prečicu da bi im kopirao link ako te pitaju, ali su čuli da je nešto zajebano, da nećeš smeti da piješ 6 meseci i da moraš da ležiš mesec dana. Svi se odjednom nešto interesuju i šlihtaju, zapitaš se koliko si ti ustvari važan. Baba i deda redovno počeli da donose ručkove posebno pravljene za mene, sećajući se kroz maglu šta volim i smem da jedem, jer daleko žive, u zgradi prekoputa, pa se zato veoma često viđamo, na nekih mesec dana i kada deda primi penziju. Sve se na kraju svede na jednog, dva, ili, u najboljem slučaju tri čoveka koji nisu dupelisci, pored roditelja, rođene braće i ponekih iz uže rodbine kojima je stalo do tebe i koji se stvarno interesuju i za tvoje zdravlje.
