То може да буде Лепа Брена, која поново шутира ваздух уз Миле воли диско. Може бити и обичан деда, који и након тридесет година препричава како је спасио дављеника, и сви су га славили, мада је она табла са похвалом давно зарасла у маховину. То су људи чијих је пет минута истекло баш у тренутку кад су помислили да су бесмртни. Слава удари у главу. Статистика је чудо, од шест милијарди људи, ти живиш у јебеној заблуди да си откровење века? Чудо невиђено? Ниси. Милион је усијаних глава који исто тако мисле да су посебни. И ако спасиш живот некоме, то је гест вредан дивљења, али зар стварно очекујеш да ће ти се људи клањати до краја живота? Не, заборавиће те, ко што забораве и кад директор спава ученицу, а какав је то шок био! Досадићеш им. Али то је природан процес и није разлог да се налочеш или завршиш предозиран. Врхунац лицемерја људи, чији су душевни проблеми почели када им нико није тражио аутограм, јесу „мотивациони говори“. Тајсон, звучи познато? Сировинчина, криминалац са вансеријским талентом. Али, вишак Y хромозома однео је победу и противникову ушну шкољку. Онда постаде сјебан алкохоличар. Локао је данима, ноћима. Да дан траје дуже и тад би локао. Затим је изашао у јавност са причом да је потпуно нов човек, излечен од свих пошасти. Има тога и код нас. Аца Лукас, Чеда и даље броји змајеве додуше, али... Једног дана ипак олакшаш душу и признаш целом свету како ти последњи хепатоцит јетре умире, јер све време лочеш као суманут, али ти си борац! Храбар! Ти ћеш другима да будеш мотивација? У чему, острога ти? Људи не једу данима да би прехранили шта су изродили, па се не претворе у ходајућу смрт. Нудиш ми књигу са својим победничким мислима! Можда је прочитам. Сутра. Или након сабраних дела Сање Маринковић.
То што те је слава распалила по тинтари и што ниси био у стању да се бориш са парама у којима си се купао, изазива опаки бол у доњој половини мог тела. Ниси центар универзума и настави да живиш нормалним животом, можда скапираш да је живот једнако добар и кад си Бог за своју породицу.