On je osećajan.

Pešači zavejanom ulicom pored tržnog centra sa klasom žita za uvetom i asketski odmereva daljine.
Nije gladan. Njega hrani saznanje da su mu voljeni živi i zdravi.
Uvek je povučen, ali ne jer je priglup i nevešt, nego jer krije duboku poentu.
On nema devojku, takođe jer krije duboku poentu.

Poštuje svoje korene i starije ljude i popa kad dođe da osvešta vodu, jer to tako treba.
On neguje tradiciju i norme vaspitanja, strogost, ali nekako kreativnu strogost, jer i to tako treba, ali su mu ideje isuviše inovativne da bi bio mejnstrim.

On je zaljubljen. Ne u konkretnu osobu, već u ideal žene kao motiva mistike i nedostižnog ideala kroz vekove. On ne traži, on ište. On nije napaljena stoka, već žudi i gasne.

On piše pesme i ume sa rečima. Njegovo umeće sastoji se od spajanja dvaju nespojivih motiva, tipa "mirisan udarac", "zaljubljen ponedeljak", "polivalentan frižider" i prekaljenim zanatskim trikom da na devojci primeti detalj (prsten, tampon, rak kičmene moždine) koji nonšalantno sve ostalo zaseni i da obavezno pomene tekući mesec.

On je neshvaćen dok sanja mobu na dalmatinskom šljiviku na kojoj bi, među uzavrelim domorotkinjama, konačno došla do izražaja njegova iskonska slatkorečivost i poskidala im radničke kombinezone da se lelujaju na južnom vetru k'o parole besnih radikala na skupu za podršku evrointegraciji.

Nije jadan, on je buntovan. Nije asocijalan, on je asketa.
Nije usiljeno patetičan, već nežan i detinjast.
Nije on iskompleksirani škart, samo je progrešio vreme.