- Чујем, беше одличан осамнаести код оне мале буџованке?
- Не питај ме ништа...три четврт литра Рубина и пет пива, и таман одем да се избљујем ко човек, кад имам шта и да видим. Мала Сара, за коју сам увек говорио да заслужује олимпијску медаљу за сису, на коју сам га потајно бацао и сањао да јој за годину дана кад постане пунолетна певам "Понос града ти си нашега", музицира на фрули оног бедног фудбалерчића што сам прошлог месеца хтео да га бијем.
- Онај кретенчић што не зна два падежа?
- Ма, да, човече, ишчезе ми сва она хемија из мозга, отрезних се док си рекао Хуан Антонио Сан Епифанио. Ништа! Само је резигниран питам да л' јој знају мајка и отац шта ради и изађем.

- Како си прошао синоћ?
- Никако...на'ватао ме Милован кад сам "нечујно" упао у кућу и звекнуо ми такву шамарчину да сам се одмах отрезнио. Још ми звони у ушима.