Ali znam šta me je nateralo na jednu ovakvu akciju, pa i ovu konferenciuju za štampu. Po završenoj školi, srednjoj, primetio sam da ne mali broj mojih drugova sa kojima sam delio životni prostor mog malog grada, ima planove kako bi odlazio odavde. Kasnije izučavajući psihologiju i nekakvu piramidu potreba, shvatio sam da su nedostatak mogućnosti samoostvarivanja, samopotvrđivanja i motivacije, ključni faktori koji jednom narodu, kada se dese, prete više nego najveća sila, sa najmoćnijim odružjem. Hirošima i Nagasaki su preživeli atomske bombe, dok moja zemlja, nije doživela da u njoj ostanu moji drugovi Ljuba, Peđa, Ivana, Marko, Tanja i tako redom, jer se u njoj nisu mogli ostvarivati. Neki su dolazili odmah, neki su odlazili kasnije, neki se spremaju da odu. Retko ko da se vrati. Razmenjujući iskustva sa njima, i pitanjem šta je to dobro što postoji tamo gde su oni, a šta je to čega ovde nema, pričali su mi o tome kako narodi, kod kojih se nalaze na privremenom radu, sa tendecijom da se kao doktori elektrotehnike, mašinstva, jezika, fizike i hemije nikada ne vrate, veličaju svoju istoriju i tradiciju, tako što su im spomenici posvećeni junacima ili epohama u najvećem redu, da sijaju i da svojim sjajem ne dozvoljavaju da se istorija zaboravi, održavajući tako kontinuitet države i naroda, iskazujujući poštovanje prema samima sebi. Podsetili su me da vreme mere Milankovićevim kalendarom, opšteći na osvnama koje postavio Pupin, obasjavujući spomenike Teslinom energijom. Da poštuju tragedije vlastitih naroda, dičeći se pobedama. Poredio sam istoriju vlastitog naroda sa istorijama tih naroda, i nisam našao da su oni u nečemu bolji nego mi, niti sam nalazio da smo mi bolji nego oni, ali da jednostavno ovde nešto ne funcioniše. Dugo mi je trebalo a shvatim, punih deset deset godina. Izgubili smo NADU i VERU, u ljude i u boje sutra. Bilo da se to desilo kao posledica ratova, loše politike, loših materijalnih uslova, svetske zavere ili ko zna kog drugog razloga, shvatio sam da samo građenjem međuljudskih odnosa, i preduzimanjem po modelu sad, i odmah, on nas samih zavisi mnogo toga. Da je vreme, da pružimo ruke jedni prema drugima. I da tim rukama izgradimo bolju sadašnjost, ostavljajući jebudućnost pokoljenjima koja dolaze iza nas. Krenuo sam u obilazak zemlje i ostavio poklone kraj više od 500 spomenika istorije, kulture, tradicije, državnosti. Kako i ranije rekoh, svi u jednako lošem stanju. Izučavajući istoriju kod nastavnika Dragojle Simić, naučio sam da istoriju učimo da bi mogli živeti sadašnjost, i preduprediti budućnost, stavljajući joj do znanja da je razumemo, spremno čekamo, tako što će ona (budućnsot) raditi za nas, donoseći nam radost, a ne strah i pitanje da li se u njoj možemo snaći. Dragojla je sjajan nastavnik. Najveći broj spomen obeležja, ima ispisana imena. Imena predaka, čiji potomci i danas postoje. Da li su se potomci odrekli predaka ostavljajući taj javni materijalni trag u vidu spomenika, kao sećanje da propada pod zubom vremena ili pred vandalskim činom kakvog nasilnika, tako što su prihvatili tezu da se živi danas za danas, odričući se istorije, koja možda i nije bila prava, ili odričići se predaka, što su ih uopšte stvorili da žive u životu koji predstavlja borbu za pravo i pravdu, sa češće susretanim poniženjem, jer koliko je danas lekara koji zavšiše fakultete u bolesnoj zemlji, koliko je danas profesora u zemlji nedovoljno pismenih, a jednih i drugih koji nemaju posao , koliko je danas policajaca bez uniforme, koliko sudija danas sudi bez straha, koliko dece sa radošću odlazi u školu, koliko seljaka danas može obraditi njivu, koliko... i tako redom? Slika i prilika, teškog vremana, u trencima, u kojima begom od stvarnost, radije se čitaju medijski senzacionalizmi, Ava jeste, Maja nije, ušla da bi joj ušao, stigli kondomi na farmu i tako redom. Dok je samo tridesetak godina ranije, stih o zemlji seljaka na brdovitom balkanu, gde mučeničkom srmću umre četa đaka u jednom danu, oslikavao tragediju naroda, da u jednom danu jedan grad po rečima paroha stare crkve ostane bez 7.000 duša, mučkim streljanjem od strane predaka onih koji nas danas uče čovekoljublju. Da li smo zaista zamenili uloge sa njima, i postali najnečasniji zlotvori na planeti, pa je potrebno da klečeći priznajemo zločine, koji je možda učinjen od strane kakvog bolesnog pojedinca, priznajući ga u ime naroda i zemlje, zaboravljajući pri tome jednu Milicu Rakić, radnike civilne televizije i još 5000 drugih civila žrtava rata, poslednje dekade 20tog veka, sa sve porušenim civilnim fabrikama, i štetom od nekoliko stotina milijardi. Možda je rušenje svega onoga što su nam preci ostvili u nasleđe, srušen i mit o njima i njhovoj borbi za budućnost, koja njihovim potomcima donese milosrdnog anđela da im u 78 dana sruši sve mitove o radu i pravdi, i žrtvi za slobodu, zemlje, naroda, Evrope i sveta koja je brojala tek nešto više od 2 miliona ljudi. Možda zato želimo da zaboravimo. Možda se zbog toga ne sećamo ? Možda su nam sećanja „isparila“ zbog toga što niko nije spreman kleknuti pred vlastitim narodom kao što kleči pred drugim. Možda zato što nas niko ne podsleća da u holu zgrade, Međunarodnog crvenog krsta u Ženevi stoji tabla na kojoj piše budi human kao što je bila Srbija 1885. Možda bismo se zbog toga lako odrekli prošlosti i dela teritorije, jer naprosto želimo da živimo. Da živimo posmatrajući brezu i smreku, šetajući kraj reke, jureći kakve leptire i duvajući u sasvim procvetao i zreo malsačak. Da živimo bez brige o tome da li će decu na putu do škole „pogaziti“ kakav vozač odsutan mislima, ili ne daj bože susresti prodavac opijata, obajšanjavajući im da je to dobro za njihovo zrdavlje, a da droga otvara jedan sasvim drugi, zdraviji pogled na svet. Ovom akcijom kao odgovorm na tvrdnju na sve ono da se ovde ne dešavaju takve stvari, ne bez nekog većeg i skrivenog interesa politike, ili predizbornog procesa, odgovorio sam i sebi i svojim najbližima. Ja, čovek , pred svim svedocima, zbog zadovoljenja vlastite potrebe učešća u procesu stvaranja lepšeg i humanijeg društva, bez velike filozofije i dilema oko velikih nepravdi i pravde, krenuo sam da činim sve to što činim, i u tom činjenju sam našao istomišljenike, stvarajući kratkoročno zadovoljstvo koje nekome može biti inspiracija. Do sada je podeljeno oko 75.000, knjiga đacima prvacima, koji su izazvali najmanje 75.000 dečijih osmeha, . Knjiga Mali princ. Ono na čemu ću se potruditi da istrajem jeste da se ovo kao praksa uvede, za sve buduće generacije učenika. Takođe ću se potruditi da sva spomen obeležja koja imamo kao kulturno i istorijsko nasleđe budu o0bnovljena. Zadatak koji ja pred sebe stavljam, jeste vratiti veru i nadu u bolje sutra i ljude