Улица. Људи. Тако небитни. Гледаш око себе. Све је у слоумоушну. А као на покретној траци. Брзо и споро. Ходаш. Гледају те. А не виде. Идеш. Размишљаш. Право до циља. Споредним путевима. Споро. Па брзо. Ништа није битно. А све је значајно. Лоше. Па добро. Вид замућен. А опет, кристално јасан. Лебдиш негде између сна и јаве. Гледаш. Посматраш. Један секунд. Тако дуго. Хаотичне мисли причају врхунску причу. А нема оловке. Не занима те. Сам са својим мислима. Чудак. Пијан? Надрогиран? Не. Скроз чист. Значајан. Сви гледају у твом правцу. Негде у даљину. Ветар веје кроз промрзле кости. А топло је. Идеш препуном улицом. Каубој. Пред двобој у зору. Сам у прашини. Ходаш. Мисли лебде. Час си овде. Час си тамо. Не занима те. Неиспаван. А тако одморан. Очи се склапају. Све виде јасно. Јасније него икада пре. Вук у препуном граду. Дистанциран. А део целине. Један, једини, јебени делић велике машинерије. Шраф. Али значајан. Титаник је потонуо због једног шрафа. Ланац је јак колико је јака најслабија карика. Везан за људе. А опет тако слободан. Измаглица. Бескрајно ведро небо. Сунце. Снег. Лето. Зима. Ко га јебе? Не држи те место. Стеге друштва ништа не значе. Живиш по својим правилима. А ни ти их не знаш. Танка линија. А ти стабилан.