Тако је лијепо у нашем малом селу, живи нас око 500 и сви знамо нашу сврху. Понекад наши људи одлазе на пут, и не врате се. Кажу да иду на боље мјесто, ко зна.

Задњих дана догађа се нешто чудно, наши људи брзо нестају, темпо је јачи него иначе. Водим овај дневник за будућа покољења, можда некад буде лектира а пичке моје цитате туре на инстаграм, ко зна.

Дакле, задњих дана наши се људи губе, брзо се губе, ко кеш кад тучеш поредак керова у Моцарту. Стевица чачкалица се вратио једног дана, нашли су га полу оглоданог на поду кухиње. Рекао је само кратко "црна рупа", те испустио душу.

Дан 22.
Од 500 срећних људи из наше округлог пластичног села остало је свега 7. Пишем овај дневник и даље јер моји кажу да сам предодређен за велике ствари. Факултет неки помињу.

Дан 23.
Остао сам само ја. 19:12 је, вечера је управо готова, чујем отварање врата. Дошао је тај тренутак. Збогом први нерођени сине.. узима ме у руке, гура према устима, у зубу је велика рупа... црна рупа, сјетих се. Милане, тортаааа. Баци ме из руке на замрзивач, искористих моје војне маневре те се откотрљах и бацих са замрзивача, макар ћу умријети часно.

Збогом људи, волим вас.