Фраза коју користе песници када жешће фејлују у покушају стварања примерка модерне поезије и покушавају да га оправдају, а за резултат су добили нешто што се може сматрати лепим само ако и поред те опште катастрофе од умотворине успете да обратите пажњу на (потенцијално) привлачно украшен лист хартије на којем је сам текст, и притом затворите једно око у покушају да смањите број трајно оштећених неурона по секунди. Мада, постоји један куриозитет од песника који с правом сме да користи тај израз - управо онај надарени текстописац који се досетио доле споменутих стихова...