To je ono stanje kada sediš, ne razmišljaš, imaš puno vremena, ne znaš kako da ga iskoristiš, strašno ti je dosadno, ne znaš šta ćeš od sebe, i ne činiš ništa da to stanje promeniš.

Gubiti sve ono što čini tvoj život. Trenutak pred pucanje niti, samo te još ona drži. Boriš se, držiš tu nit, držiš je čvrsto, samo još to možeš. Nemaš rešenje zato se i raspadaš, volja za životom postoji ali polako umire. Umire nekako postepeno, spušta se korak po korak, sve je bliže ambisu.

Glava je spuštena ali se pogled povremeno diže, pred svaki onaj korak na dole, još uvek tražiš neki sitan tračak nade. Pokušavaš sve,baš sve! Nema poštovanja prema samome sebi, to više ne postoji, samo je život bitan. To je sve što imaš!

Oči su otvorene, sve se izbistrilo, sad ti je sve jasno. Potpuno razumeš sebe, razumeš i onaj naj udaljeniji deo sebe. I onda sve postaje tako jednostavno.Potrebno je još samo da konačno priznaš sebi....Kraj.

Razilaziti se. Svako na svoju stranu poput komadića paradajza raznetog petardom.