Нечисте руке које се користе за неку *чисту* радњу, у очима женског света.

Priručnik za učenje mađarskih psovki.

Deca, jebo im ja mater!

*Hoću brata! Ama dete božije, oću i ja ženu, al kurac ćemo i ti i ja da dobijemo ako svaka 3 minuta budeš dolazila u monitoring! *

Definitivno najveći krivac za činjenicu da se pretvaramo u naciju jedinaca. Za dvoje će se uskoro dodeljivati nacionalna penzija.
Radoznaliji od Poaroa, manje poštuju tuđu privatnost nego Veliki Brat, iz kuće ne izlaze, noću ne spavaju...
Ako se hitno ne krene u masovnu izgradnju sigurnih soba za parove sa detetom, brzo ćemo doći u situaciju da je onaj poslednji ispod šljive sam jer se ni za sekund nije odmicao od majke da je otac otrese.

Корени - ***мерна јединица за порекло*** - још од времена Аћима Катића беху јебена ствар. Ти корени одређују судбину а пошто живимо на поднебљу каквом живимо, улога порекла и "вуча" корена још више долазе до пуног сјаја.

Више нико не примећује твоју личност, твоју психу, већ то одакле долазиш у старту преовлађава на ваги са тасом "**Корени**" у односу на тас "**Ко сам ја, уствари**?". Јебига. Вући корене кроз живот одређује тип будућности какву можеш очекивати у зависности од прошлости и духова у њој. У последње време, корени су стекли некакво пежоративно својство, као да је у питању тема лишена свих коментара. *Табу* тема.

Učiniti svojim ili svojom. I više od toga. Puno više. Uvesti u najuži porodični krug, dodeliti pravo glasa i prvenstvo pri bitnim odlukama. Zavoleti, ako baš insistirate.

*Mali Mrav i Ziljava Njorka konačno su uredili svoju zemunicu. Na jednom kraju, iza ognjišta, a tik ispod veprove lobanje probijen je kružni otvor, kroz koji pogled puca ka dolini.
- Ovo staviti ili ovo? – pita Njorka i pokazuje u jednoj ruci okrugli komad od pletenog pruća, a u drugoj kožmuru sabljastog tigra.
- Šta bre?
- Ovo ili ovo na prozor?
- Daj od pruća.
- Lepša ova koža.
- Pa onda kožu.
- Pruće boljše.
- Pu jebem ti Ledeno doba 3 i 4 i kad sam te mlatnuo močugom i dovukao ovde sa Velikog Pojila!*

Jezus-Marija-Sveti-mudraci-sionski&co! Ima li veće opsesije žena od zavesa? Dobro, posle cipela, dijeta i praška od 12 kila sa anplagdom Sergeja Ćetkovića.
Sabrana dela Karla Junga, Tehnologija materijala I i II i Ogledi o optici nisu dovoljni za razumevanje tog porubljenog komada tekstila, zvanog - zavese.

Ono što ti, momče, smatraš parčetom krpe protiv ulaska džinovskih leptirica i neželjenih pogleda komšija u odskačuće spolovilo, dok goluždrav tancuješ uz solažu Zorana Starčevića Starog, one tretiraju kao pitanje nacionalnog značaja, specijalan paravan života, lepršavu simboličnu haljinu višeg bića u kojoj… Uglavnom, mnogo im je važno to.

Sa karnerima, obrubljene rokoko, duge, kratke, gusto nabrane, vezuju se ili padaju, uf ove se teško peglaju, ali što čuče na prozorčee.

A kačenje? Akrobatišeš na kljakavom tronošcu, pružaš krake preko TA peći i police s knjigama, nabildovo si triceps ko Dane malterdžija. Džaba procenjuješ razmake među štipaljkama, moraćeš da ih preslažeš onako sekvencijalno bar jednom, to je taj zaveski Marfi i bog. Evo ga! Ko šećer. Ali zamalo.

Lepa je. Ima dečka. Fin momak, naravno. Duga veza. Neke dve-tri godine, nešto tako. On prati fudbal, ona lakira nokte. Voli decu. Drži (uspešnu!) dijetu. Karakter joj je jači od upornosti Bore Drljače, tako da ni pod kojim uslovima neće jesti posle šest popodne. Možda se ne udubljuje u avanturističke crtica ljubavne romane, niti ih čita nešto mnogo, ali zato, brate mili cepa ekonomije i te neke finansijske nauke na ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Ne šali se nešto mnogo, ali ume uvek da prepozna kada da se nasmeje, a mama joj puca od ponosa. Naravno, voli more. I sunce i školjke i to sve. Sve jebeno ide kako treba! S-V-E! Skroz po pravilu. Baš onako kako je neko preterano smoren nekada davno napisao napisao iz ko zna kog razloga. Mislim da se taj samo zajebavao, iskreno. Ono, kontam, ajde da ugradimo neke standarde koje niko neće moći da poštuje, pa onda da gledam ljude kako padaju u depresiju, hehe, ALI PRC, ZA'EBO SI SE, CURA SVE TO POSTIGLA, nadam se ne na račun mentOlnog zdravlja.

Još samo posuti šljokicama, u pozadini pustiti Sergeja i umotati obojenim celofanom iz Turske i dobijete tipičan primer alfa ženstvenosti. Simpli febjulus.

Дође и прође.

Све што у животу дође, мора и да оде. Не започиње човек ову трку са циљем да изгуби. Али да победи не може. Може евентуално само да буде нерешено. Не функционише живот тако, да можеш једноставно да нађеш сајт са читовима. Живот читује, ти само узалуд покушаваш.

Све,сваки тренутак среће, проткан надом, суђено му је да буде пресечен у неком догледном времену. Шта и колико год да имаш,увек нешто фали. То је проклетсво људско, то што душа никад није сита. А има ствари које у сваком тренутку могу да компензују недостатке. Само што их не ценимо док не прођу. Не оду. А као што рекох већ,све што дође...
Ретки су срећници који препознају срећу и задрже је. Остаје после губитка неки благи осећај узалудности,који је увек ту. Са њиме лежеш, са њим се и будиш. И машташ. О неким прошлим временима, у којима си имао то што сада немаш. Утеха се тражи у стварима које могу да подигну на ванземаљски ниво, ономе што омогућава души да напусти сивило у коме је, макар на кратко. И није сутрадан мамурлук то што те мучи,већ онај распали осећај да си се вратио у стварност у којој не можеш ништа,ма баш ништа да промениш. Али углавном онај горе једну велику тугу замени кратком срећом, врло брзо. Углавном.

Mukotrpan i vrlo bolan proces koji sledi posle rastavljanja na sastavne delove.
Ponekad dođeš u situaciju da se potpuno rastaviš na zasebne komade.
Proces rastavljanja je obično obavijen velom misterije i ne ostaje u sećanju.
Proces sastavljanja započinje buđenjem odnosno padom u stvarnost.
Postaješ svestan sebe, da postojiš i da si živ. Pokušavaš da odgonetneš gde si.
Soba ti je nekako poznata, ali ne bi trebalo da se vrti. A vrti se pod obavezno.
Jak bol pulsira u predelu nečega što bi trebalo da bude glava. Glava?
To je tek rastavljeno i treba da se sastavi. Pokušavaš da sastaviš delove glave.
Ostatak tela pokušavaš da spojiš u jednu artikulisanu celinu pri odlasku u WC.
Iz sebe istočiš tamno žutu tečnost iz koje izgleda isparava čist alkohol.
Pokušavaš da opereš ruke i umiješ se hladnom vodom.
Ali to nije jednostavno jer te iz ogledala posmatra neko čudovište. Kakav pogled.
Dogegaš se nekako do kreveta i padneš u njega. Sve te boli. Ničega se ne sećaš.
I onda počneš polako da se sastavljaš. Prvo delove glave. Juriš misli na sve strane.
Glavu sastaviš sa telom nekako, ali je obavezno držiš rukama da ne otpadne ponovo.
Ruke i noge su tu negde, samo nisu lepo sastavljene. Treba ih malo preštelovati.
I onda konačno zaspiš ponovo i sastavljaš se u snu. Blagotvornom snu za sastavljanje.

Ne kasni ti sat, prijatelju, kasni vreme! Ono netremice kaska za nekim čovom koji utiče na njega tako što svojim inovacijama i/ili shvatanjima života uvek beži za prsa u (ne)izvesnost. Može da kampuje u ofsajdu, nebitno, čova uvek zna da je u prednosti jer upravo on kontroliše svog rivala - *vreme* - i ne dopušta mu da ga saplete na svom putu.

Ovi ostali, koji šetaju zagrljeni sa vremenom, hodaju tako da po načinu njihovog koraka možeš videti običnog lika koji preživljava današnjicu. Nekako. Upleten u borbu za sopstveni život ne može stići nikuda, a kamoli da pobedi vreme. Mora da kasni. Zašto? Jer nije onaj, gore pomenuti, čova koji je pun odricanja zarad višeg cilja dosegao suštinu i pišajući ispisao svoje ime u snegu života.

Misao koja se javlja u trenutak u kome izgubiš želju za životom i sve moguće ambicije nestanu, kad jednostavno digneš ruke od svega i shvatiš da nista nije vredno tvojih živaca, da je bolje da ostatak svoj mizernog zivota provedeš negde iza brda, na nekoj njivi koju si dobio u nasledstvu, na kojoj ćes sam sebi da obezbediš hranu i po neki listić marihuane, iako znaš da se od njive niko nije obogatio niti proslavio. Kad ti se na spolni ud popnu i komšija koji po ceo dan razbija hiltijem pločice u kupatilu, svi započeti poslovi koji nemaju nikakve šanse da u skorije vreme budu završeni, sve obaveze koje se samo gomilaju i opterećuju ti misli, shvatiš da je njiva savršeno mesto gde od zore do sumraka možes da divljas motikom po zemlji, sa minimalnom upotrebom sivih ćelija što za posledicu ima neizmernu sreću.
Srpska verzija želje za pustim ostrvom gde vlada mir i tišina, harmonija i spokoj.