Крећемо заједно кући. "Докле идеш?", упитах га. ''До 29-ог, па до Дунав станице, па тек онда кући. Знаш, ја сам из Опова, треба ми мало више времена'', са осмехом је одговорио Аца. "Знам", рекох, ''али то не значи да не можемо заједно до угла 29. новембра и Џорџа Вашингтона, па свако на своју страну". И тако кренусмо не сумњајући ни мало да ће нам то бити последња шетња до места где смо се растали.

"Шта радиш сутра?", питао ме док смо ходали заједно. "Па, дерби је, мора да се иде, дерби не сме да се пропусти", одговорих. "Ја не знам шта да радим, имам сутра неких породичних обавеза, међутим мораћу некако да се извучем", одговорио је са осмехом. "Као што кажеш, не сме да се пропусти, а мислим да знам како ћу се извући", насмејао се безбрижно, "добијамо Партизан сигурно".

Ја као за инат добијем температуру 39.5 ујутро и закован у кревету остадох кући да пратим резултат. Док сам слушао преко радија шта се догађа, ухвати ме нека језа. Ма трипујем се, све ће бити у реду. Онако у кревету, чујем на вестима иницијале момка који је погинуо - А.Р. Ма немогуће, немогуће, није он. Узимам телефон и окрећем друга који је ишао у разред са њим, нико ми се не јавља. Након 15 минута окрећем број телефона опет, јавља ми се његова мама и каже ми : "Е... није ту, отишао је, знаш, код Аце да ода пошту, Аце више нема", проговори она онако тихо кроз сузе. "Не могу да верујем'', одговорих ја. "Шта да радиш, сине, свима је жао", заврши видно потресена мама. Ту се и заврши могућност да ће Аца у понедељак сести у своју клупу. Уместо њега, стајала је његова слика...

ДА СЕ НИКАДА И НИКОМ НЕ ПОНОВИ!
СВИ СМО МИ СРБИ!
ПОЧИВАЈ У МИРУ АЦО!