Kodeks oblačenja u Beogradu
Došao si u Beograd da studiraš.
Iako si gradsko dete, za tebe je Beograd potpuna nepoznanica.
Važno je da znaš par caka kako bi preživeo, među kojima je i ona kako se obući, odnosno koju boju dukserice ili košulje izabrati, da te zli ljudi ne bi napastvovali.
Nikad nemoj nositi ove boje:
1. Crvenu - Navijači Rada i Partizana će misliti da si Zvezdaš, a to ne može da bude dobro po tebe.
2. Crnu - Navijači Rada i Zvezde će misliti da si Partizanovac, a to ne može da bude dobro po tebe.
3. Plavu - Navijači Zvezde i Partizana će misliti da si Radovac, a to ne može da bude dobro po tebe.
4. Zelenu - Navijači Rada, Partizana i Zvezde će misliti da si musliman, a to ne može da bude dobro po tebe.
5. Roze, žutu i ostale drečave boje - Navijači Rada, Partizana i Zvezde će misliti da si gej, a to ne može da bude dobro po tebe.
6. Belu - Po njoj se brzo nahvata prljavština od beogradskog vazduha, pa može da počne da liči na duksericu pod brojem 2, a to ne može da bude dobro po tebe.
............
Zaključak: Vrati se iz Beograda. Bolje da radiš neki bedan posao sa srednjom školom, nego da provodiš dane na VMA, ionako imaju lošu hranu, a to ne može da bude dobro po tebe.
Moja bivša riba
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.