Од како је путева и бачених конзерви, човек упражњава шутирање. Месни нарезак, кисели краставци, нека боја или лак, свега тога више нема. Али, има конзерве, бачене на улицу. Да се шутира. Можда је човек разочаран својом судбином, и шутира конзерву по улици, да скрене мисли. Можда човек има нека естетска осећања у вези те конзерве. Шутнуће је у страну негде, да не стоји на сред пута. Можда ће човек шутирати конзерву, и пробудити дете неког другог човека, па ће доћи до непријатног разговора. Човек може конзерву шутирати и тек онако. Тада кажемо да човек нема неки посебан разлог што то ради. Циганчићи шутирају конзерву по улици, јер немају лопту. И то је разлог. Човек можда нема компјутер, па ће играти овакву игру: шутираће конзерву кроз Цара Душана, и доле до Високог Стевана, између кучећег измета, биће то утакмица на Дорћолу. Предриблаће сва та говна, а онда ће је пласирати у неку рупу на путу, и искусити осећај победе. Човек шутне конзерву и када је љут на некога. Некад и од среће. Последњи пут сам видео човека који је шутнуо јер је био много гладан, а код себе није имао отварач за конзерве. То је био прилично јак шут.