Једини метод по којем послују локалне продавнице по Србији. И поред увођења фискалних каса и мало строже контроле, увек се нађе неки буџак у радњи где може да се сакрије свеска са именима дужника и износом дуга. Не добијаш никакав рачун, у свесци само пишу износи,тако да раднице можда некад и поједу чоколаду на твој рачун ("'Ајд, коме данас пишемо чоколаду...може онај чича, Славко, њему нисмо одавно"). Прецтртавање се најчешће врши првог или другог, тј. кад стигне плата. Да нема вересије, многе такве радње не би опстале ни месец дана. А и народ би много чешће јео џема и хлеба и куваног кромпира.
Никако се не даје на вересију када у радњу уђе неко нов, непознат. Радница намигне, а то је сигнал да је то можда инспекција, па се муштерије само мувају по радњи док уљез не изађе.
Једино је зезнуто кад у комшилуку газда реши да пресече вересијску агонију и окачи натпис "Част сваком, вересија ником."