Бабља секција на клупици на ћошку. Прекрштене руке, прекрштене ноге, заселе, скенирају околину и размењују утиске.

Не мичу оданде (сем кад морају поради себе), па опет боље знају све аброве, шта се дешава и ко је кога, него они млађи који, као, воде некакав друштвени живот и нешто циркулишу. Кад неко наиђе, па их пита нешто, оне смерно, са недужним изразима лица, одговоре „не знааамо”, а кад уљез одмакне, оне оплету по њему, извлачећи му мрље из биографије до шестог колена уназад.

Како успевају да све то сазнају не мрдајући са оне клупице по цео дан - остаје мистерија. Штета колики ту потенцијал за обавештајне активности остаје неискоришћен од стране државних служби.