Једва се довлачим у стан, немам снаге да скинем јакну и чизме тако да прво вадим натопљену опрему из ранца па се као параплегичар сручим на кауч. Последњим атомима снаге се скидам, туширам и након тога тражим спас у чаши освежавајућег млека и већ након првог гутљаја испуштам један од оних звука као у рекламама оним за оне ствари па ме цимер упита:
"Шта сте радили на тренингу кад си дошао у стан тако к'о скапник?"
Пошто се крв још није вратила у мозак још увек не схватам да сам три пута прошао поред цимера а камоли да се сећам вежби које сам радио и које су криве за моје стање.
"Брате не сећам се, много нечега, свега... кад си ти дошао у стан?"
"Па ја сам био у стану кад си ти отишао на тренинг."
"Аааа...(капирам али мало морген)"