Болес' популарна код српске омладине, попут оне 'из опанака у штикле', махом код јединки из провинције, али се може приметити и код великог броја Београђана, наравно код оба пола! Омладинац, или омладинка, да будем политички коректан, крене тако из свог малог места у престоницу на студије! Ћале, наравно, прода три њиве да би његово дете купило најновије патике или хаљину, које им, притом, стоје к'о пилету сисе, али је то мање битна ствар! Онда креће непознавање дојучерашњег друштва на улици, ако се уопште некад сете да обиђу родитеље, јер они су сад велеградске фаце! Мушки део популације девојке из свог места почињу да сматрају за нижу расу, коју не би повалили ни за не знам које новце, док женски део популације нема тих проблема - наиме, локални момци, који су се на неку од њих ложили од рођења, такође постају нижа раса, али ни шмекери из престонице немају код њих шта да траже ако немају кеша и кеша! Најгоре је, ипак, ако те град толико узме под своје да од студија не видиш ни с, па се једнога дана вратиш, и као обележен и болестан пролазиш улицама! Код Београђана, ова болес' је израженија код женског дела популације, јер, побогу, 'он је сељак, не бих му дала па да је последњи', све и да има пара!
Опет, наравно, у сваком кукољу има жита, час' појединцима и појединкама!