Мили Боже чуда великога,
Шта то зврнда у горама Хашким,
Дал' то грми ил' се земља тресе.
Нит' то грми нит' се земља тресе,
Већ то Шеки гасове своје пушта.
Заплакаше дјеца Хашка,
Подигну се раја и граја,
Чу се прдеж до Амстердама града,
Све се узнемири од Шекијева смрада,
Ал' највише се узнемири,
Tурски султан Вучко Страшни,
Те он сакупи турску војску силну
И крене на војводу Шекија.
Стаде Вучко пред дворе Хашке,
Те Шекију поч'е бесједити:
„Што ти плашиш дјецу моју чедну?
Што засмрђаваш граде моје бјеле?
Не плаши ми дјецу чедну,
Не засмрђавај ми граде бјеле,
Но ти обуздај гасове своје мучке“.
Кад то зачу војвода Шекије,
Он истркне пред султана Вучка,
Те одговара султану турскоме:
„Ој султане тувски ствове,
Шта ћеш ти на двову моме,
Jуче беше пвава с'пска 'тица,
А сад постаде тувска поглавица“.
Разљути се турски султан Вучко
Те одговара војводи Шекију:
„Предај се гасовничару гадни,
Те на кољена преда' ме падни,
Да ти сабља главу раздани“.
Ал' у том наиђе Вучкова љуба
Неша Докторе, те Вучка поче моли:
„Немој Вучко снаго моја,
Немој Вучко срећо моја,
Немој Вучко љубо моја“.
Но љутити Вучко ни сузу да пусти,
Те он стишће сабљу своју оштру,
И на Шекија очима стријеља.
Замахнуше Шеки буздованом својим,
Те јунаци Хашки на Турке појурише,
Турцима главе сасјекоше,
И стомаке распорише,
А преживјели побјегаше,
У Кобонистан земљу обећану.
А послије наиђе Тома Гробаре,
Те јунаке пале у земљу посади.
Бејаше то велика белаја,
На љутој гори Хaшкој.