Mala stvar koja je odbačena u duboku tamu zaborava. Gde samo stoji u nekom neutralnom položaju, nedodirnut. Bez nade, bez svrhe. Dok se bori sa fenomenom sadašnjosti i izlazi iz upotrebe, čeka, ne veruje, ali čeka. Svaki zrak, svaki vetrić, dah, pogled, učine ga važnim bar na delić sekunde. Iako ga samo kačimo mislima i podsvesvno znamo o njegovom postojanju, ne preduzimamo ništa. Sve imamo na internetu. Zaboravljamo zvuk čitača koji zuji nakon njegovog ulaska u naš računar. Zamenjujemo ga stickovima, praktičnije je. Gubimo svako interesovanje za njega. Kao da se ne sećamo silnih menjanja sa drugarima. Gde je nestala njegov žar, njegova lepota, ideja? Pa čoveče to je nekad bio trend, imati ga u što većem broju, pa različitim bojama... a tek kada napišemo svoje ime na njemu, uuf. On odlazi, odumire, pokušava da prevaziđe prepreke na svom putu. Jedva se drži. Gotovo nepostojan, uzdignute glave, smeška se, oprašta nam. Napokon se pozdravlja, ponosan na svoja dostignuća. Sprema se za svoj dug i težak put ka konačnom zaboravu današnjice. Svestan da je ostavio trag, teška srca prihvata stanje. Pravi prvi korak, kreće. Polako se udaljava. Ne osvrće se. Nema ga.