Najpre, kao dugogodišnji mrzitelj koji prezire, da razjasnim razliku između dva potpuno različita pojma- mržnje i prezira. Mržnja je osećanje koju uzrokuje zavist prema nekome, radilo se o njegovom uspehu, imovini, porodici, voljenoj osobi, čemu god što TI nemaš. Prezir je osećanje izazvano upravo suprotnim- svestan svoje veličine, naravno ne umišljene, već sa pokrićem, koje MORA biti materijalno opipljivo, neki realni postignut uspeh u koji je uloženo rada i vremena, ili barem u vidu onoga što tvoj um kreira, dakle kvalitetne i nesvakidašnje misli, slova i žive reči (eto, bar sam načitan, hehe), ti sebe postavljaš na lestvici društvene i intelektualne hijerarhije na duhovnu razinu sa koje se može slomiti vrat ako se kojim slučajem oklizne, dok su svi drugi ostali za tebe ne horizontala, ne nulta nadmorska visina, ne dno, već duboki kanal iskopan u dnu, pa onda kilometarski sloj fekalija, pa tek zatim oni. Ako smo to razjasnili, idemo dalje. Šta znači biti mrzitelj koji prezire, ili kako se to ovde kaže, "hejter"? Ne, to nije hejt bez razloga, radi praćenja sveopšteg mizantropskog trenda, koji, čini mi se, nekako uvek prati finansijska, moralna, duhovna kriza koja u tim takvim vremenima beznađa izazove buru koja na površinu okeana izbaci sav talog i mulj koji je dugo ćutao tamo gde mu je i mesto, na dnu, sveopšta kriza implicira pojavu takvog škarta, koji će pregaziti sva moguća normativna čojstvena načela u zverskoj, bezočnoj, pohlepnoj, sebičnoj trci za nekim mrvicama sa stola, otpad koji samo anatomijom podseća na homo sapiensa. Što je više govana od ljudi, to je i više mizantropa, logična uzročno_posledična veza. Pravi hejter ZNA ŠTA i što je još bitnije, ZAŠTO mrzi. Nisi hejter ako imaš sređen i normalan život, relativno usklađen, bezbrižan, ideš na fakultet ili u srednju, tvoji te keširaju svaki mesec, šetaš neko meso, a najteže što podižeš je skripta, pa dođeš na Vuku, nalupaš neki minus i baciš zločesti komentar. Ne. Ti si onda samo još jedan u moru sebi sličnih koji mrze jer je to trend, dakle, obično razmaženo govno. Trve hejtera jako je malo. E, jedan iz te malobrojne skupine sam i ja. Isfrustrirani kompleksaš i asocijalni mizantrop. A sve to sa razlogom, pa evo i da počnem sa svojom povešću mrzitelja koji prezire, kako sam to postao, a kakav sam pre bio, i kakva je perspektiva jednog čoveka koji je hejter do koštane srži i matičnih ćelija. Nekada davno, u svojoj mladalačkoj iluziji o svetu, u tom svom tada još uvek, bolnom iglom stvarnosti, neprobušenom mehuru od sapunice, mislio sam da čovek čoveku ne može bezrazložno da pomisli zlo, podmetne mu nogu, sputa, uz smešak zarije nož, ogovara, pljuje, potkrada, prevari, maltretira. Jer sam o ljudima sudio polazivši od sebe. Kakva fatalna greška. NIKADA ne sudi o drugima po sebi. Zajeb u startu životnog maratona, a ako se po jutru dan poznaje, pretpostavljaš koliko sam ga kasnije nagrabusio. Pomagao sam svakoga i šakom i kapom, nikada ne tražeći ništa zauzvrat, uvek sam ispoštovao svaki dogovor, žrtvovao sebe i pretpostavljao se boljitku drugih. Nalazio poslove, zajmio pare, išao u besplatnu fizičku ispomoć, a bo'me i u psihičku, nalegao na minu kada god je to od mene traženo, bio sam vojnik u službi drugih. I za svo to vreme, ja ga za sebe nisam našao, što me je koštalo haotičnog života punog problema. A onda, našavši se u govnima, ja sam se uzdao u SAVEST tih istih kojima sam pomagao, i snishodljivo pokucao na njihova vrata, zamolio, priznajući da je došlo vreme da se i meni pomogne da se izvučem, stanem na noge. Što naravno, nikome nikada ne bih zaboravio, i za jedan poklonjen dukat, vratio deset takvih. Međutim.. Vrata su se jedna za drugim uz tresak zatvarala. Šokiran i u neverici, pa zar neko za koga si koliko juče praktično krv davao, može danas da se pretvara da te ne poznaje, danas, kada ima, zahvaljujući upravo tebi? Itekako može, mamu im jebem. Onda shvatiš da su takvi svuda oko tebe, kao kancer se šire, proždirući i u svoje tkivo pretvarajući ono malo zdravih ćelija što se nekako opiru, u tom celokupnom, teško bolesnom organizmu. I šta ti onda preostaje? Ili da postaneš kao oni, ili da čitav život ostaneš naivna krava muzara koja nikako da se ritne. Treća solucija je da postaneš asocijalan, odrekneš se svih, promeniš sredinu, ne stičeš poznanstva, izbegavaš ljude na svakom koraku, vraćajući se sablasno praznim, perifernim ulicama kući, jer ne želiš ama niti da se mimoiđeš sa 1 pripadnikom svoje vrste, jer svaki susret nosi i rizik od upoznavanja ili viđenja nekog poznatog. A možeš i batine da popiješ, od grupe pijanih ili nadrogiranih uspaljenih balavaca, ni kriv ni dužan. Ili ugledaš zaljubljen i nasmejan par, koji cvrkuće šetajući niz ulicu. Zato sam postao ilegalac, štakor koji do svoje iznajmljene jazbine odlazi mračnim i smrdljivim kanalima koje svi drugi zaobilaze. I lepo mi je u mojoj usamljenosti. Nemam više ništa i nikoga, ali bar ne rizikujem da me opet neko povredi.