Она мучна тишина која се изненада створи у неком друштву. И то без икаквог очигледног повода. Тек онако. Сви одједном остадоше без речи.

Мук. Мртво море. Сви ћуте к'о рибе. Језици завезани.

Да л' да одвалиш: "Е, данас је био баш леп дан!"? Можда је најпаметније да сачекаш да неко други проломи тишину?
Погледи се не сусрећу. Нико не сме да остави утисак да ће нешто да изусти.
Кратко траје, а никако да се заврши.
У таквом тренутку неописиво добро пасује да се нешто деси, да неко уђе а најбоље би можда било чак и да се сруши плафон. Само да престане тишина.