Треба га гледати по некoм неодређеном, филозофском правилу, онако, гледати у сегментима, деловима, фрагментима. Премотати на рендом тачку праве p, и одатле посматрати екран, па докле се догура. Сад, ако си упоран издржаћеш, али није ни фазон издржати до краја, већ прекинути у неком тренутку, 'нако, кад ти се прохте. Дакле одгледати само један делић мозаика. Тако треба и књигу читати, одвориш на неодређену страницу, прочиташ, затвориш. Сложићеш се да је глупо, веома глупо. Чак да је и бесмислено... јебига, апсурдан је и живот, а живиш га. Њима у инат.