Čekamo.
Vrebamo.
Sitne duše kraj malih ekrana.

Voli bližnjeg svog, kupuj crteže dece iz Zvečana, slušaj Ivanu Žigom i digitalnog anđela i obilazi manastire preko Žikine Šarenice, ako slučajno znaš koja reka protiče kroz Mošorin jebo je izvor da je jebo, ti svejedno ŽELIŠ nesreću.
Tuđu. Bedu. Jedva čekaš. Priznaj.
Naravno da si kupio dve kupije petardi i u porodičnoj idili gledaš Menjam ženu, novogodišnje izdanje, ali cela ta farsa oko rutine života samo je pauza između dve vesti koje čine da se osećaš živim.. Priznaj!

Ta ima li šta lepše nego kad se komšija vrati sa pecanja i iz misterioznih pobuda obesi naočigled svih? Ili kad se mali vrati iz škole donoseći vest o nečijim sveže razvedenim roditeljima? Ko je koga izjebao da se kome osveti, kome ugino bernandinac, čija zaova polomila nogu? Nisu bitni oni. Bitna je beda, maler, tuga, žalost, koja je tebe zaobišla. Bitan je fiks.

Organizme. All the life's a stage, a? Pre bih rekao da je utakmica. Bespoštedna borba da se na nekem leči kompleks. I jaukaćeš i čupati kosu i nuditi pomoč i žrtvu i druže i brate, ali suština svega, ispod te pogane maske, je da ti je drago, da si jebeno oduševljen samo, jedino, isključlivo zbog toga što imaš priliku da se još jednom latentno narugaš nekom od koga si prošao bolje. Podrazumeva se, u poverenju.