Badnje je veče. Kuća puna nekog svijeta koji nešto radi i na vas, djecu, niko ni ne obraća pažnju. Praznično je raspoloženje i svi su veseli, niko vas ne zadirkuje, ne tjera da radite ovo ili ono, samo se igrajte i budite mirni. Ništa ljepše. E, da, i postite. A pečenica stoji, i širi svoj miris koji golica vaše nozdrve, budi vaš želudac i prijeti da se idila raspadne zbog jednog zalogaja.

Вруће прасе донето из печењаре на бадње вече.

Овоземаљски порив изузетно снажног стиска коме се човек, додуше, и може одупрети, али само уз голему снагу воље и камару одлучности, две тако дефицитарне карактерне особине.

Prepoznaš ga na pola ili kada ga ostaviš iza sebe. To je dobro, nema se vremena za predomišljanje ('oću/neću)

Ako ga prepoznaš na početku, pre nego što započne - nije dobro, možeš da se prepadneš i odustaneš. Tako sebe nikad ne upoznaš. Šteta.

Да без знања доктора и родитеља скинеш сам себи гипс када засврби тамо где не можеш да почешеш.

Јама солидних размера коју ти други копају док је цела та ствар око упадања или неупадања у потпуности твој избор.