Питање које поставља родитељ, којем опис посла предвиђа рад на уздизању туђе деце. Па, 'ајде, кад га постави самом себи у неком монологу на тему "Боже, шта ми је ово требало" и није тако страшно. Али кад га постави теби? Уф, то није пријатно.
Ти си требао бити оличење свега што је примерно. Вредно радиш, учиш, чуваш школски инвентар и невиност до брака, а притом тренираш стони тенис и свираш виолину. Члан си Црвеног крста, Јазасовац и добровољни давалац крви. Али не! Ти си одабрао линију најјачег отпора. Школу си ижврљао спрејевима, пушиш неке чудне цигаре и пијеш нешто што ни твој отац не пије. Девиза ти је "*То што мени треба, то нема у књизи, јер живот се не учи, живот се живи*". Измакао си контроли и својих родитеља и друштва и свих институција. Јел' таквом пропусту квази педагога са дипломом државног факултета треба оставити дете? Ни у лудилу. Пре ће га пустити низ степенице него теби у руке.