Широко позната карташка игра,међу женама у већем проценту него међу мушкарцима.
Има мноштво правила нека су универзална а нека се мењају ако се направи конезенунс међу играчима
Обично је игра 5 играча са једним шпилом ако их је више игра се са два шпила карата
Има неких 7 левела или игара која су подељена на неке под нивое
За обичног посматрача што се тиче разумевања правила саме игре није баш претерано тешко разумети како се игра,међутим много је теже разумети саму комуникацију међу њима и изразе које користе.
Онај ко хоће да научи игру мора да пита искусног „лораша“ да га научи али по правилу наиђе на поглед испод ока,премеравање од главе до пете,као да сте Еским а знате се 20 година.Објашњење почиње суптилним или директним подсмевањем „Не знаш да играш Лоре,хеххеххе.Лорееее,еејј,хеххех...Човече па свако нормалан зна да игра Лоре,шта је са тобом?“...Доживљаваш шок као да не знаш зашто Сунце излази или зашто људи пију воду...Објашњење,после још неколико пакосних прозивки се своди на „Па видиш имаш више-мање,3 срања и још неколико игара,мораш да пратиш игру“... И то је то,он или одлази или почиње да прича о совама,са тобом је завршио...
А ортак се зове Лоран,бизарност тотал
Још горе ти је ако питаш лорашку секту за столом која изгледа као да решава неки Теслин недовршени експеримент,е ту си га најебао...Прво те гледају збуњено,вероватно као последица буђења из транса игре,онда свима засијају очи и почињу да вриште од смеха и да те цимају на сав глас како би и комшије чуле како си тупав...И никад ти то неће заборавити,препричаваће и на твојој сахрани и смејати се...
Ту се гаси свака твоја мотивација и жеља за јебеним Лорама,а баш си био наоштрен да научиш,јер су студентски дани у Земуну за нас из унутрашњости прожети дугим периодима досаде јер те мрзи да учиш а немаш шта да јебеш. Јер си лењ да одеш до кеја и упознаш неку загорелу штреберку која је изашла из хибернације Увода у Анатомију и још неких срања и хоће да се појебе са било чим што личи на мушко макар немао обе руке и ноге...Ал јебига испланирао си Чорбин концерт за 2 месеца и убеђен си да ћеш тамо наћи неку сисату плавушу...Одеш и нађеш јеботе,ал те она пита „Јел знаш да играш Лоре?“ ти онако фрустриран због неуспеха да научиш проклету игру,пијан и мислиш да се она зеза почнеш да духовито да причаш о Лорама а онда фрустрација кикује и кренеш да причаш све најгоре о самој игри и онима који је играју.
Њен поглед из типа „свиђа ми се дечко,вероватно ћу да изјебем Бога у њему после“ мења у нешто што си већ видео ал си несигуран кад и где затим следи реченица
„Не знаш да играш Лоре,хеххеххе.Лорееее,еејј,хеххех...мислила сам да си Ок лик кад оно паћеник прве врсте“...
Ту већ пукнеш ухватиш је за косу и назовеш курвом,она крене да вришти,њени ортаци те дохвате са леђа и убију Бога у теби...Добијеш још мало батина од секјуритија приликом избацивања,стојиш напољу руке ти се тресу а крећу тактови твоје омиљене песме „Где си у овом глупом хотелу“...
А теби у глави само мисао „Јебене Лоре“.
Траума је зајебана ствар,па кренеш да посматраш те „лораше“ код тебе на гајби,играју од 9 ујутру до негде 01:15,јер би остали и дуже ал тад је задњи бус из Земуна па морају онако тужно да прекину,ал знаш да су сутра ту једнако као што знаш да ће отац да те зове и пита да ли си учио тог дана.
Данима,месецима годинама их посматраш...Јер тај степен концентрације,жеље за победом,фрустрација кад се изгуби ниси видео ни код Новака Ђоковића на неком Гренд Слему.
Углавном играју у кухињи или дневној соби,а ти туда мораш да прођеш бар неколико пута дневно,не региструју те али увек попијеш добацивање типа „Апослвент оћеш да играш Лоре?..хеххеххеехх“...Сви се освесте погледају те и упуте „онај „ поглед,мало се закикоћу и врате у димензију Лоре.
Неки херонски зависници које сретнеш и неким случајем започнеш конверзацију,успут споменеш Лоре каже „Маториии...ја сам то гледао једном...мислим гледао ...оно био сам ту,мислим,човече па то је горе од допа...“..и заспи...Некако си задовољан што се ниси сјебао и научио Лоре.