Пикаш одбојку у улици, сви те знају као блентавог момка и не желе те у свом тиму, али кад су се бирали тимови остали сте само ти и дебела Снежа. Велики меч је почео, твој ортак иза тебе сервира, лопта прелази мрежу, њихов либеро добро прихвата лопту, његов саиграч диже лопту и главни сивоња из краја закуцава ону лопту, али се на срећу одма' извали да ће отићи у три лепе. Међутим, ту си се задесио и ти, билмез, који мора да је некако спаси, јер те ипак симпатија из другог одељења посматра. Лопта лети, лети, лети.. Сви вичу "ПУСТИ ТУ ЛОПТУ", али ти не изваљујеш. Удараш ону лопту и изваљујеш да си могао лагано да је пустиш зато што би завршила у дубоком ауту. Две секунде касније сложиш као неку фацу изненађења и кажеш "Хе, хе. Ма људи шта вам је? Хтео сам само да не оде лопта".