Matica
U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.
Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.
Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.
Matica
Predvodnik ekipe koja sprovodi vršnjačko nasilje nad tobom u periodu osnovne škole.
-Mali, jel ti još udaraju reket oni drvari Palilulski?
-Ma jok, od kad sam pogodio kamenom u glavu Peru Valjka, ne diraju me više...
- O sine, pa ti odmah maticu!
Matica
Kurava koju oplođavaju i koja stalno rađa.
- Anđa opet trudna!
- Opet?
- Opet.
- Ko je sad?
- Znaš da se to kod nje nikad ne zna.
- K'o matica je čoveče!
