(Godina je 2004(ovo je jako bitno). U sobu ulazi Mihailo Janketić i zatiče svog sina(Nebojša Glogovac) i unuka Mića(nasumični klinac, novi Slavko Štimac) sa neobičnim predmetom u ruci.)

Mihailo: Ooou, sine i unuče, tići crnogorski, danas sam nešto dobre volje! Šta to radite vas dvojica? Svetlana(mrs. Bojković), kuvaj kavu!

Nebojša: A ništa, ćale, malo se zafrkavamo sa vokmenom. Nego, čale, za one pare...

Mihailo: Pusti sad to! Kako stara crnogorska kaže, “Mani posla pre doručka”! Da vidimo, šta to moj unuk drži u ruci?

Nebojša: Vokmen, ćale, rekao sam ti. To je sad moderno za muziku.

Mihailo: AMA, ĆUTI TI! Pusti dedinu junačinu da kaže (Nebojša, se poslušno kunji u ugao sobe)! Kaži, sokole dedin, šta ti je to u ruci?

Mićo: Bla, bla, mumlanje, dete debil, tata rekao mami da nikad nećeš da odapneš.

Mihailo: Tako rekao, a? (prejeban pogeld u ćoše)

Svetlana: Evo kafe...Joj Mihailo, crni Mihailo, bože me oprosti, što mučiš to jadno dete?
Dođi, sine kod bake...Šta ti je to u ruci?

Mićo, dete debil: Vokmen. Tata kaže da to može da svira.

Mihailo: Tata kaže, a? Svašta tvoj tata priča(prejeban pogled, Nebojša se pravda)! U moje vreme su se samo gusle slušale! Bio je gazda onaj koji je znao najviše narodnih epskih...

Svetlana: Joooj(maše rukama parkinskonovski), Crni Mihailo! Idi pij tu kafu i ostavi dete da sluša muziku! Ovo je sad moderno, ko ti je kriv što ne pratiš novu modu!

Nebojša: Daj, ćaća, nemoj da daviš...

Svetlana: Gospode bože, kakve su to reči?!

Mićo: Bako, a je l' mogu da idem da jedem govna?

Svetlana: Možeš, zlato(mazi ga). Turila baka u činiju. A, što se tiče vas dvojice, ti na fakultet, a ti marš na posao!