Речи које које код нас људи на сахрани интензивно користе јер немају ништа паметније да кажу члановима породице преминулог. Сматрају се бон-тоном, а у ствари су израз највећег дволичњаштва, пошто већина људи која дође на просечну српску сахрану није ни познавала покојника, а још мање га је волела, па онда изјављивање саучешћа дође нешто као пљување по особи која је неспособна да се одбрани од тога.