Neću da ti pišem pesme
( ni kad te karam)

Pre svega, da ti odma’ kažem:
prvo ću da te šutnem u dupe;
to, tek da vidiš s kim imaš posla.
Ako počneš da cviliš,
razbiću ti zube.
Nema veze, frfljanje ti ostaje kao alternativa.

Budeš li dobra i poslušna vreća
i ruke me ne zabole
pustiću te onako modru i pogrbljenu među ljude
da se smeju, pokazuju prstom na tebe
i sažaljevaju te.
“Vidi je, kako mu je nije žao?”
-govoriće žene srećno a muškarci nezadovoljno
što i oni svoje aždaje nemogu tako da
vole.

Posle par hiljada iskušenja i testova podobnosti
( ne i inteligencije, po definiciji si som)
vratićeš se u svoju memljivu sobu
da stavljaš obloge i tražiš bubrege.
Nameštaćeš kosu pored ogledala
i žaliti što si se prekjuče ošišala.
Tražićeš polomljene naočare za sunce,
ma, mogu i one da posluže.

Eh, da si samo poslušala majku kad ti je
u torbu stavljala sira i čvarke.
Da si bar nastavila da jedeš beli lukac
možda bi ti kosti ojačale
i dobila bi ten zahvalniji za situaciju
u kojoj si.