Кад се окупи неко веће друштво проблем увек представља избор музике која ће ићи у позадини. Једни би неку електронику, други мјетал, а трећи опет неку МТВ музикицу. У таквим ситуацијама најбоље је пронаћи компромис у виду музике коју нико не слуша, али која никоме ни не смета. То су, углавном, политички коректни бендови, неутралног звука који се најчешће описује као рок, бендови који нису дотакли ни једну субкултуру, али су остварили неку генералну популарност. Уз њихове песме нико неће кренути да вришти "де ме нађе!" и да се буса у груди, али пар људи увек мумлати себи у браду мелодију из позадине.