Придев који описује нешто што није смешно, али знаш да има тенденцију ка хумору. Битно се разликује од зајебанције (курч. сатире) у којој се неки објекат на духовити начин излаже руглу помоћу интелигентне игре речима или добро темпираног сарказма. То је налепница коју увалиш некоме из сажаљења, хумор који Борис Бизетић продаје за педесет евра и бокс Лорда под шатром у Никинцима, пре него што раја почне да пије из певаљкине чизме.

Лош и надасве непотребан изговор за бол у гениталијама услед собе која личи на пећину у којој су Ташко Начић и Павле Вујисић дували лепак након двонедељног опијања. Можда ће твоја квази-уметничарска изјава импресионирати хипстерку тугаљивог погледа (што је можда и једина битна ствар), али твоји ортаци знају да си само лењи говнар коме није фрка да обитава уз три недеље стари јогурт који само што није проговорио. Педантност је исти курац као и учење - бавићеш се њоме само уколико се обрађује тема која те интересује.

Знате га, сигурно. Гледали сте филмове у којима он глуми, а можда сте чак и били те несреће да чујете његов бенд, "Триес секунди до Марса". Да, они метиљави емо панк смарачи. Оно што је за њега карактеристично, јесте да ако си мушко имаћеш неодољиву жељу да га физички повредиш сваки пут када га угледаш на екрану. Једноставно има ту неку пичкасту фацу и педерску ауру. Иако није геј, буди неку сумануту хомофобичност у теби за коју имаш осећај да би нестала само ако би могао да му одвалиш онако јуначку шамарчину преко лица. Да ли је у питању нека љубомора изазвана чињеницом да он "таки, каки је" може да има било коју рибу или је то до његове кењкавости која ти буди порив да аутоматски успоставиш доминацију, није познато. Оно што је сигурно, јесте да је сваки режисер у чијем је филму Џаред глумио, имао о њему потпуно исто мишљење попут тебе.

Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.

Јебање, само мало суптилније.

Потреба науке да класификује све и свашта је неопходна, колико је и занимљива. Заиста, без основног разврставања било би немогуће распознати разлику између Источне сиве и црвене веверице. Међутим, када се тим научника из Бристола одлучи да расподели говна према облику, густини и површинским пукотинама, сасвим је нормално запитати се "да ли је то икоме потребно у животу?" Одговор на то питање је, наравно, да. Сувишно је рећи да изјаве попут "исрао сам циглетину, нисам чак ни буљу морао да обришем" нису прихватљиве у софистицираном друштву. Са друге стране. рећи једноставно "имам тврду столицу" ускраћује преко потребну сликовитост. Е, ту ускаче Бристолска скала гована.

Бицепс који има само естетску улогу. Оно што разликује батицу од сељанина који јуначки цепа дрва. Састоји се од тридесет посто мишића, двадесет посто масти и педесет посто блама. Не мош' с њим да вучеш Југа, нити поштену ћушку да лупиш. Са друге стране, мош' да се сликаш из профила, па да изгледаш онако морнарски нагрувано.

Човек који је недовољно луд да се класификује као психопата, а опет, превише одскаче да би био нормалац. Не треба мешати ове јединке са типичним ходачима у сну. Не, ови не спавају. Први знак лудила (науч. "прснућа") код сваке особе је престанак клаћења руку при ходу. Другим речима, руке му спокојно висе док он (или она) лагано хода, не држи их чак ни у џеповима. Не постоји ни једна једина нормална особа у Сунчевом систему која не клати руке док хода. Доказао тим научника. Друго, нема оног бич погледа којим вас класичан психопата ошине, већ су очи потпуно празне, као да се нешто закувава. Попут нормалоног месечара, не смеш никако да га цимаш, јер ко зна шта ће да му покрене убилачки механизам. Деца га се плаше, причају како носи огрлицу од прстију својих жртви, док му бивши ортаци вршњаци разглабају како је био добар на баскету, ал је прсо од учења кад је уписао ПМФ.

Један од водећих хумористичких сајтова данашњице. Вешто се поигравајући са расним, верским и националним стереотипима, ови генији комедије пародирају затуцаност у сваком свом облику. Не дозволите да вас пипава тематика и шокантан садржај заварају, већ читаву ствар гледајте кроз призму ироније, како су то аутори и замислили. Сајт је толико популаран, да само у Србији постоји неколико фан клубова, који комедију Стормфронта спроводе путем уличних перформанса.

Види се ко је био зачетник леба и игара. Свака емисија је "емисија забавног карактера". На све стране пршти ватромет, просечан студио је величине омањег града, кловнови, жирафе, гигантске сисе свуда, шимпанзе, наказе, играчице, фешта, лудило. Као дете Жикине шаренице и Гранд шоуа, само на кокаину и измрвљеним ексерима. Вест да је поплава у Индонезији однела милион живота износи сисата спикерка уз пратњу жонглера ватрених чуњева у позадини. Студио испуњен хиљадама гледалаца одушевљено аплаудира док ансамбл кепеца из Напуља прави кулу жеђи.

Симултано пружање хенџаба мањој или већој групи људи. Име добило по карактеристичним покретима руку који подсећају на ударање по бубњевима.

Анти-мочуга, једна петина фаћке.

Продукт споја досаде и егоизма. Почиње размишљањем "сигурно неко пише хвалоспеве о мојим кошаркашким успесима у основној", а завршава се бесом и разочарењем.

Израз који се директно надовезује на онај "жене воле кад бркови жаре", али је довољно свестран да може да се употреби у свакој ситуацији којој недостаје оно нешто.

Не рециклира се само тоалет папир, не. И фазони су подложни рециклирању. А кад се претера у обради исти је осећај, није пријатно, не набаци ти осмех на уста, већ те само изиритира, као да шмирглом бришеш буљу. Стање је додатно погоршано интернетом. Колутање очима, које је раније била резервисана реакција за форе са шоља и честитки, сада је ту на сваком кораку. Хипер-инфлација фазона. Нико апарате да им искључи, само им стављају нову кесицу инфузије на дневној бази.

"Клуз", "Кадињача" & "Коштана" - модни гиганти старе Југославије. Клуз је штанцовао одела (сад је у стечају), Коштана ципеле (потпуно пропала), а Кадињача капуте (кљакава, али жива). ККК је људима који су фурали тај фазон давао шмекерско-шпијунски изглед, који данас њихови унуци безуспешно покушавају да имитирају.

Реченица која увек стиже прекасно да вас спаси дављења у бујици смора која потиче из приче саговорника. Конкретан разлог препричавања нечега што не може да се преприча још увек није познат, али је чињеница да је оно увек ту и уме да усере потенцијално добар материјал.

Сисато чељаде које вам се смеши са шесте или седме стране Блица, тактички постављено између наслова о масовном самоубиству у Луизијани и причице о мечки којој се лобања заглавила у тегли киселих краставаца. Праћена је отрцаним, социо-политичким Јова Радовановић-стајл коментаром ("мојим гумама не требају ланци", "ја увек побеђујем у дублу", "знам како би смирила ситуацију у Санџаку"). Фотографија је мутњикава и, у ово доба интернета, превише софт-кор ("јао види, па то је Ешлин Брук из Анал Интрудера 4!"). Међутим, овај вид експресије има своје верне фанове.

Алт Ф4 сваке акције кад си клинац.

Дете које то није. Клинац (или клинка) који би стајао у полици за трофеје, између похвале за учешће у радној акцији и бронзане медаље за месни турнир у каратеу, само да је предмет. Тренира одбојку, члан је ликовне секције, похађа "Архимедес" школу за надарене математичаре, свира флауту, иде на солфеђо, ђуска фолклор, припадник је извиђача и Младих горана, а сувишно је рећи да има све петице. Његову мирноћу од кататоније дели само чињеница да му не цуре бале из полуотворених уста. То је онај мали због кога вам је кева стављала Сегу на вр` ормана и увек говорила "што не можеш да будеш више к`о ДЗП?" Његова родитељица у паузама шљаке и на комшијској кафи увек гура свима под нос јебено исфорсирану свестрану генијалност свог детета. Кроз недостатак одраних колена и поједених колача од блата, ДЗП је ефикасно лишено детињства. Убрзо постаје темпирана бомба, спремна да експлодира углавном са променом средине. У средњој школи га дочекују невиђени стимуланси, прошљакају до тада обуздавани хормони и мали пуца по шавовима, рушећи све што је његова кева градила током година. Из њеног угла, дете је пропало и изгубила је коња за трку. Из угла осталих, мали је кренуо да гради своју личност са пар година закашњења.