На сопственој сахрани бити сам. Без свештеника.
Нећу да кажем "попа", погрдно је, иако би боље звучало у овоj ситуацији.

За оборену столицу многи кажу да је кукавички потез, махну руком и оборе главу.
Они су сигурно храбри.
Њима jе смрт табу тема, на њоj пише "цензурисано".

Изгледа ми овако; живот се своди на патњу.
Она је суштина. Сви пате и рђају.
Лепи тренутци су ретки.

Зашто се не сећамо јучерашњег смеха, него злодела учињеног прошле деценије?
А сећамо га се бистро, као да је с намером ту пред нашим очима, да подсети, да изоштри трње.

Починитељ је себи скратио муке. Други пак немају храбрости; канап је танак, воз је исувише брз, а зграда високо.

Плашим се висине.

После оборене столице њему следи опет патња, гушење, агонија... и најзад смрт. Актер ју је желео.

Он је некога повредио. Како тај неко да сада повреди њега? Не може, он је пепео.