Апсолут. Извор. Почетак. Настанак. Једно велико АРХИ.

Како би фејтлеси отпевали "no roots, no trees, no family, no me".
Зато корење и јесте извор. Живота.

Деда, баба, па све до курајбера јесте корење, а ја један плод који носи особине својих предака, њихове грехе.
Онда сам ја чувар. Образа. Светло или мрак.

Ни математика, ни физика не могу без и не тако драгог корена.

Зато сејте своја семена у разне рупе, ако ме разумете.

Увод тугаљивe приповеткe у којој је главни мотив чежња за несталим.
Туга, сећање, грч. Последњи вапај остављеног да се бар кроз причу присети изгубљеног. Заправо, та његова прича одjедном налети, из ведра неба, а претходила јој је тензија ћутања, нека болесна тишина.

Повинован данашњим методама за постизање успеха и нешто мало прљавог кеша. Дакле, искључиво преко странака, спуштајући себе на место онога који љуби ноге. Блатњаве.
Крајње зверски чин, отуда и придев озверен.

U euforičnom zanosu ludog petka, poneta efektom jeftinog bambusa, okružena aurom beznađa, besmisla i gorčine a da toga nije ni svesna; ona jasno i glasno uzvikuje ove stihove (da ne kažem dere se, odmah će mi prebaciti da se životinje deru. A čekaj, šta hoćeš da kažeš, da si ti čovek?) kojima pokazuje vrhunac zaljubljenosti.

Sa neugodnošću odbijati činjenicu lošu po mozak. Što bi narod rek'o: "biti slep kraj očiju", samo malo suptilnije. Sve u svemu, ne prihvatati određenu informaciju, iako je njena tačnost kristalno jasna.

На сопственој сахрани бити сам. Без свештеника.
Нећу да кажем "попа", погрдно је, иако би боље звучало у овоj ситуацији.

За оборену столицу многи кажу да је кукавички потез, махну руком и оборе главу.
Они су сигурно храбри.
Њима jе смрт табу тема, на њоj пише "цензурисано".

Изгледа ми овако; живот се своди на патњу.
Она је суштина. Сви пате и рђају.
Лепи тренутци су ретки.

Зашто се не сећамо јучерашњег смеха, него злодела учињеног прошле деценије?
А сећамо га се бистро, као да је с намером ту пред нашим очима, да подсети, да изоштри трње.

Починитељ је себи скратио муке. Други пак немају храбрости; канап је танак, воз је исувише брз, а зграда високо.

Плашим се висине.

После оборене столице њему следи опет патња, гушење, агонија... и најзад смрт. Актер ју је желео.

Он је некога повредио. Како тај неко да сада повреди њега? Не може, он је пепео.

Никад ми није било јасно тражење одобрења "ако могу да..." , "ако се ја ишта питам..." , јер зашто је онo било тражено, ако и без њега долази до испаљивања гранате у виду свог мишљења. Претпостављам да је то само ограђивање.

Наиме,овом реченицом заправо излажемо толико очигледну, јасну, логичким путем добијену констатацију, чија је основа увредљиве природе.

Дати боју тугаљивости, тачније све око себе посматрати кроз црно белу камеру, слушати у тону Чајковског и заспати у меланхолији. Фарбање у сиво је резултат математике 2 + 2 даје 5, посрнулог оптимизма и немогућности да се два и два ипак прецизно сабере.

Плакати, излепљени билборди, слогани који красе град и ублажују руж огуљених фасада, увек су били добра реклама. Бар мало јарке боје у сиве животе, добро дође. Поготово у предизборном периоду, тада су најкреативнији, те их има на све стране. Али, и после избора, мора се малограђанштини речима уливати нада, редовно. Као курац.

На квалитету слоган добија римом, увек је добра рима "умрећу а знати нећу" била погоднија за лајковање него Момчило Настасијевић.

Апсолутно релативан придев, варира у зависности од ситуације, али има оно главно значење - дакле, нормално је нешто што ће мој мозак прихватити као разумно, и што се не може описати као животињски чин.
Неразумно је кад се купаш и потрошиш сву воду, стога ја постајем ова животиња, понашам се ненормално, али опет нормално због дате ситуације. Јебено нема топле воде!

Ја нисам. И не знам; да ли је икад ико у овој јами скакао од среће? Нико никад да ја знам, тако да ми тај скок од среће има само фигуративно, пренесено значење. Смејемо се, веселимо, вриштимо ал' никад не скачемо! Мада рекао бих да је тај смех у фазону Робина Вилијамса. Глуме ради; ради избегавања сувишних питања радознале заоставшине. Изгледа да смо толико бедни да је овај скок и сузе од радости само пука маштарија. А када би нас запуцала прерадосна вест, вероватно би уследио инфаркт, тако да одређене информације треба прослеђивати на кашичици, у малим дозама...

Ако коjим случаjем видиш овакав призор, искористи паметно аjфон и сними ситуациjу. Ако пак доживиш, подели са мном, нећу бити циничан и зао.

Веома корисно средство за манипулацију. А манипулацији у корист иде необразовање. И заправо, да нема те маске, човек би вероватно рекао "Стој!" и успротивио се тиранији. Али узалуд. човек није у стању да увиди ствар јасно, већ је прихвата и упија великим гутљајем. Стога, он остаје тужан, у сузама, а да тога није ни свестан.

И тако у круг. Пласираће нам вест која ће народу одвући пажњу на стварну ситуацију.

Једноставно не иде. Или иде наопако, па те обузме нека депра. Спаваш, једеш, опет спаваш... И осећаш се као Јозеф К.

Безизлазни лавиринт који обитава мирисом меланхолије. Зидови од таме. Црно јебига, без светла. Тотални дакбе. (ууу, дакбе, осећам се тако...урбано)

Није хаос проблем као кад си дужан кинту, док кукаш без лове и посла. Без горива. Животног горива, покретача... Нити је хаос кад се скидаш са хере; то је бол. Нити сазнање да си фасов'о полну болешчину јебући бунар од пичке...

Зашто није? Зато што
хаос представљају унутрашњи демони, као у Марчела Мастројанија у "осам ипо". Неред, збрка, толика тежина да ти душа има 5 кила, а не 21 грам. Треба да преломиш на једну страну, а обе вуку ка себи. Обе се смеше. А ти завршиш као оно магаре из басне што цркне од глади између два пласта сена. Јад, чамотиња.

Свира Елис ин чејнс ,натшел, док у фетусном положају чекаш одлуку... Хаос је нека хардкор горчина, не она из гејиемотивних филмова Раjана Гослинга.

Пут нераван, теби се хода. Трње. Патике су бушне... Опет депра.

(Педерске филозофије што следе су ту да потпомогну оценама. Мада их је било и раније.)

У дефиницији је присутан механизам одбране, јербо нећу да признам и хвалим опис емоција које се не могу описати речима "до јаја" , "ууу, кул к'о кад ти пуши ескимка", стога се и ограђујем пљујући потезима као што су "геј и емотивно". Дакле без емотивних срања, туге, патње и презира. Ја нисам један од њих!

Колико технолошки, материјално напредујемо, толико духовно слабимо, заостаjемо. Ето, неки дисбаланс данашњице, како појединачно тако и скупа, као човечанство. Не опажамо, не осећамо, потајно патимо, згрчени у свом свету, плачемо па опет у бунилу устаjемо.

Журити значи не приметити лепоту живота, не ослушнути цвркут птице која ти наговештава шаренило тренутка. А тиме не увидети лепоту дана, иако је сиво а киша тек стала. Журити значи заборавити све.

Он жури; па ми се безвољно јави. Махне оном осушеном руком и упути блед поглед.
ТРАС - ето то је ономатопеја разбијене естетике, разбијене као стакло. ПФФШ - то је ономатопеја угашених осећања. ТУП - најзад, то је ономатопеја потонулог човека, који гасне у својој журби, у журби да баци смеће и врати се за рачунар. За фотељу где и умире кроз коју годину.

Маркетиншки трик услед равнодушности човека данас.
Како је идеал европског човека данас присутан; да буде аутарктичан, отуђен и завучен у своју прљаву мишју рупу , тако је "нећете остати равнодушни" једна од најпролазнијих реклама филма/музике/приче... Јер су изливи емоција оно што недостаје европском човеку који је на врхунцу апокалипсиса.
Човек ужива у потресајућој причи јер је емотивни контакт оно што му недостаје, а она му га пружа.

Сигурно. Сто један посто. Као далматинци. Нешто ненадмашиво и непревазиђено ни у овом свемогућем свету у фази распадања.

Начин да се дочара тачност тврдње, не би ли изгледало убедљивије и примамљиво за слушалаца, као да се већ десило. Ту, пред њим.

Провокација. Психичко малтретирање. Наиме, опаска је упућена ономе који заправо јесте оно што није, а и није оно што јесте, а то нам тврде поступци дотичног/не . У чему и јесте вид омаловажавања.