раб: добар дан, поштовани господине сретене.
сретен: лепи поздрави, скромни човече, из надам се нежидовске и поносне породице.
раб: хвала на поздравима. него ли, ако смем да вас питам, чујем да сте недавно оженили мисицу хрватске из сезоне 98/99, као и да сте успели да нађете смештај за око три хиљаде расељених рома?
сретен: сигурно да јесам. додуше, то за цигане није тачно. али јесте да сам оженио мисицу и умилио је да пређе на православље, док сам уједно то урадио и са око 2 хиљаде бугара из источне-влашке области.
раб: како дивни чинови, верујем да сте заслужили признање од стране државе за вашу борбу и пожртвованост. не би било на одмет да добијете бар председниково извињење и кључеве од града зајечара. то би био мали чин пажње којим би вам се држава делимично одужила за ваше племените радње.
сретен: сигурно. али ја сам скроман човек и једино што желим је да ова земља воли мене онолико колико ја волим њу (по рамбу, 1:53). и наравно, да ми осликају међуножје у храму светог саве.
раб: убеђен сам да би то било заслужено. ако би вам се то остварило, да ли бисте волели да будете у делу поред ђоковића или у оном поред поп-лазићке?
сретен: срамотно би било да мој понос стављају до ђоковићевог или неке неотесите бабурине из скупштине. међутим, ако би већ могао да бирам, волео бих место поред "муда" салета ђорђевића и милана гуровића. знате, ја сам велики заљубљеник у кошаркашку игру. поздрави!

део из прибелешки "сретен и свакодневна "ћаскања" са обожаватељима на калдрми"