Mišel: Tata, jel’ mogu da idem kod Živorada da se igramo
Tata: Možeš sine

Mama: Gde ćeš ti?
Mišel: Idem kod Žike da se igramo.
Mama: Ma kakav Žika, nisi domaći uradio, nisi sobu počistio…
Mišel: Ali pustio me tata.
Mama: Ali ja te ne puštam, nazad u sobu i radi domaći!

Mišel: Tata, mama mi rekla da ne mogu da idem kod Živorada, a ti si mi rekao da mogu.
Tata: Pa ništa sine, moraćeš da poslušaš mamu.
Mišel: A zašto?
Tata: Zato što mama u ovoj kući ima pravo veta.
Mišel: A šta je to veto?
Tata: E vidiš sine, da nema toga ja bi tebe sada zvao Mihajlo a ne Mišel, i večeras ti ne bi išao na balet već na fudbal a ja bih te preko puta čekao kod Laze u kafani.
Mišel: Ne razumem.
Tata: Razumećeš kad budeš porastao.

Mama: Opet ti o pravu veta, a? To bi ti hteo, da ti sinu lome noge po nekoj selendri a ti da gledaš sisate konobarice i piješ pivo, je li?
Tata: Ma ne bre, šta ti je...
Mama: Dolazi ovamo!
Tata: Nemoj opet ”uglavu” molim te, još se ona čvoruga od naše rasprave o boji u kojoj ćemo da okrečimo dnevnu sobu nije povukla.