Бре… Кад припече звезда око Светог Илије, па мислиш – изгоре све! Па тек ће једне ноћи киша… Летња, плаха, к’о ова. А ја кажем мом Проки:

- Проко, киша, буразере!

Па изиђем напоље, па постојим тамо међу шљивама, оно пада – к’о Бог да плаче. А ја, мокар већ, ал’ још к’о не верујем да пада, па дигнем руку те пипнем оне шљиве над главом, а оне мокре, па све капље од њих, низ руку ми цури.