Новембарска ноћ је била хладна, са дашком зиме који се осећао у ваздуху. На станици, воз је тихо брујао. Девојке су љубиле момке, мајке испраћале синове. Са сузама у очима и понеким лажним осмехом који је прикривао тугу. Путник је мирно стајао, посматрајући емоције заробљене у једном тренутку вечности. Али није могао ништа да осети. Узалудно је напрезао сва своја чула, није осећао ништа. Последњи позив за укрцавање. Колико је пута само то чуо. Колико ће пута још то чути ?. Није знао. Сео је у свој купе и посматрао девојку како маше свом момку. Покушавао је да ухвати емоцију сакривену дубоко у њеним очима, да продре у суштину, али опет је поражен. Воз је кренуо са станице. Девојка је и даље махала. Све док није нестала из видокруга. Понекад је сањао како маше. Сањао је станицу, ветар, новембарску ноћ. И будио се у грозници. Све до неког новог пута и неке нове девојке која маше.